Имали смо прилику да разговарамо са Милицом Досковић, извођачем чувене песме „Не дам“, која је освојила како Србију, тако и регион.

Милице, можете ли нам се укратко представити?

Милица Досковић: Члан сам опере Српског Народног позоришта у Новом Саду од 1989. на месту оперског хорског певача, од пре пар година, а издвајам се и као вокални солиста на многим културним манифестацијама, фестивалима.

Водим три хора при храму „Свети Архангел Михаило“ у Зрењанину, као и вокално инструментални састав „Родионов“.

Ви сте члан Опере Српског народног позоришта у вокални солиста, можете нам рећи, како је започео Ваш пут и када сте открили љубав ка музици?

Милица Досковић: Музика је основни покретач мога битисања од када знам за себе.

Међутим, више сам себе видела као неког ко ужива у музици, него као неког ко ће је једног дана интерпретирати. Позориште, опера, као и ангажовање као вокални солиста у последњих неколико година, слободно је могу рећи след Божије промисли.

Наравно такав след је прожет великим давањем себе кроз уметност и живот и то стрпљењем, доследношћу, истрајношћу да увек истим жаром отвориш срце љубављу чак и када је препуно рана. Онда се добијају дарови, али дарови који нису ваши, ви сте само добили једну могућност да посадите у срца ту есенцију духовног прожимања енергије, које треба да подсети биће да је прво духовност оно што би требало да покреће човека.

Ваша песма „Не дам“ изазвала је многе реакције код публике и постала је веома популарна, да ли сте очекивали такав успех?

Милица Досковић: Управо оно што сам споменула, сву ону емоцију коју сте кроз своју духовност градили кроз таленат који вам је дат на коришћење, сазрело је да се преточи у једну овакву песму, као што је „Не дам“.

Онако како сам је ја доживела, могу слободно рећи преточило се у доживљај огромног броја људи.

Поделити емоцију са милионима људи, тако да се свака ваша суза зарије у пору оног ко вас слуша, отвара жељу за присношћу, припадношћу, љубав и пожртвованост сваке врсте. То нам заиста јако, јако недостаје.

Можете ли нам рећи, како је песма настала?

Милица Досковић: Прошле године на дан обележавања 20-годишњице од бомбардовања Србије и Црне Горе, путем друштвених мрежа, наишла сам на песму „Не дам“. Привукао ме је наслов и на само читање, текст је све више узбуркавао емоције, где је срце покушавало да искочи из груди и пренео се тај ритам који је песма тада добила, а онда је и просто „крикнула“ мелодија.

Песник Горан Витић, који је написао „Не дам“, изнедрио је неописиву емоцију за ову земљу.

Након тога песма је кренула да живи, кроз многе културне манифестације и обележавање значајних датума за нашу земљу и требало је тада пронаћи одговарајућу музичку подлогу која би је још више винула. Морам рећи да сам имала изузетну подршку града Зрењанина и Културног центра, али је прошло годину дана у трагању за правим решењем.

И вероватно се то деси онда када треба и када наиђете на човека који баш такву визију поседује и већ на прве предлоге за аранжман у студију Микице Антонића, схватите да имате све. Видео продукцију и подршку коју након тога је урадио тим Културног центра из Зрењанина, такође урадите у даху и то је негде најлепше када емоција сама кружи и не радите то да бисте направили причу, него да би пустили тај набој кроз слику. То онда изгледа као да сте уронили у нечије око, да видите од чега је саздана та најфинија емоција.

Једном приликом сте изјавили да спремате још једну песму, која ће бити о Косову и Метохији, можете ли нам рећи нешто о томе, када ће бити представљена публици?

Милица Досковић: Овај пут сам само припремала децу из дечијег хора који водим, за један пројекат који је обухватао учеснике из Крагујевца, Београда (Миријева), Зрењанина, Банатског Карађорђева, Александрова идр. за песму „Косово је земља српска“ и премијера је била у октобру прошле године и песма сада има свој даљи ток.

Шта за Вас представља Косово и Метохија?

Милица Досковић: Песма „Не дам“ је управо показала каква су осећања према Косову и Метохији и не само моја, осећања су прелила огроман број људи. Светиње које се ту налазе су у нашем генетском коду.

Лично, нисам имала прилику да је обиђем, волела бих да обиђем светиње, људе, али није нужно да би их осетио и исконски волео.

Извор: identitet.rs