Пропаст решења, тријумф учмалости и безвоље и како то лечити... Или батерија много питања и понеког одговора.

Да ли смо преблаги према себи самима или смо пренамучени и немамо више снаге ни за шта сем за ситне радости? Имамо ли права на то ако се осврнемо у пршлост? Да ли дугујемо нешто неком, да ли смо настављачи неких сјајних појединаца српског народа или је експеримент успео и тотално смо капитулирали духом као никад пре?

Како се променио однос према раду и обавезама, да ли смо се ми променили или нас је неко натерао у темпо који нас мења и меље? Шта да учинимо, ми путници возила без кочница на низбрдици?

Како се то некад често певало у току рада или након завршеног посла, а данас се хукће пре почетка посла, за време, а углавном и након. Ситне паузе здравог смеха све ређе су и краће и ни оне се не могу изборити са либералним капитализмом, глобализацијом и пропратним феноменима.

Знате ли неког ко је задовољан баш на свом радном месту? Или ако је задовољан, да ли је можда у страху да то каже у општој апатији? Није лепо а можда ни безбедно реметити коло безнађа. Није згодно зарађивати пуно у мору ниских примања.

Где смо сви ми, свако од нас, да ли примећујемо да што се више трудимо да будемо посебни се смо “истији” и налик песми чувеног Екрема и стиха “живим у Њујорку граду, живим радим А И САМО РАДИМ...”.

Постоји ли бар духовна ако не физичка одбрана и како да начнемо механизам окупације? Како рече Шојић, ево овај Јанаћије, глуп ко говедо, ал пита, ако не знаш а ти питај... Кога ми да питамо тако паметни? И где да нађемо време за размишљање од целодневне трке и фрке?

Ја сам са собом, све што више размишљам све чешће долазим на један те исти закључак. Није нов ни само мој, ал га ваља понављати. Саме наше трагедије, борбе и жртве баш то могу бити и јесу нови коренови и семена. Увек су то и били.

Није Чика Јова Змај за џабе рекао да су гробови светли, да ту нису нужно крајеви већ почеци. Цитираћу неке мени посебне делове:

”Око сваког светлог гроба
(Баш ко горе око звезда),
повесница прича ово:
Хватало се неко коло
Коло младо, коло ново
Нове лице стара нада
Ново цвеће стабла стара
Душе чисте срца млада
Наследници светог жара
Ту се слего живот млади
Да се с гробом разговара”.

Наши метафорички “гробови” су све оно што је свако од нас одрекао себи, није имао жеље, воље или времена да то нешто гаји и сачува, неку особину, ствар или имање. Неком је то доброта, неком воља, неком снага духа, неком све то заједно или помешано.

Може то бити и дневна ствар коју свакодневно пропуштамо да урадимо. Можда је нечији запуштени светли гроб то што не жели да остави пушење, алкохол, преједање, неки облик разврата или неморала. Можда не желимо да се загледамо у број сопствених мана једнако дубоко као у туђи наговештај исте.

Да ли је људска обнова оно где смо у већем проблему него ли у погрешном макроекономском меделу и промоцији безглавог срљања у ЕУ? Ко нас више угрожава, то што смо под неким видом окупације и физичке и умне, промоција разних новоизмишљених друштвених скупина и нација, свеприсутна партократија, лоповлук и непотизам, мигранти, бесперспективност... или свега тога не би било да смо ко људи бољи, солидарнији, да смо браћа и сестре, рођаци и комшије какви требамо и ваљамо?

Ако смо, а јесмо духовни и/или физички, потомци Свевладовића, Немањића, Лазаревића, Бранковића, хајдука, ускока знаних и незнаних, шајкаша, ратника са Чегра, Цера, Дрине, Мојковца, Мајора Гавриловића, Војводе Вука, Бранка Радичевића, Милутина Бојића, Лазе Костића, Драже, Св. Јустина и Св. Николаја... ми морамо знати да ИМЕ обавезује.

Србин бити или бити поносни грађанин Србије, велике су то привилегије и обавезе и ми морамо зарад нерођених да не клонемо духом и да се напајамо на нашим светим изворима и жртвеницима. Како каже песма, ако ћу је напит по лепоти, по доброти, по јунаштву... Ми би ваљало да се напајамо и напијемо наших светлим гробовима.

Ево и конкретног стиха из исте песме:

”Око сваког светлог гроба
Прикупљо се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ’ душом светле зраке.
Јест. Тако је браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!”.

За мене, такав приступ доноси бољитак у духовној сфери појединца а ми сви у збиру чинимо ово наше друштво па размислите шта ваља чинити. Предлажем Вам да надахнуће налазите у славним данима и људима наше историје. Можда то неком делује као слабашна утеха али пробајте па ми реците.

Једно од великих наших огрешења ко народа и државе је Косово и Метохија, блаженопочивши патријарх Павле, говорио је да ће наш однос према том питању бити мера свих нас у 21. веку и све се чини да је добро видео.

Оно што бих Вам препоручио, у склопу поражавајућег податка да значајан постотак наших људи никада није био на КиМ, да то првом приликом учините.

Након посете, гледиште је много исправније и тачније. Постоји мислим неколико организација које редовно обилазе наше људе доле дајући им подршку моралну и материјалну и ширећи круг људи који су се осведочили на лицу места.

Ја сам већ три пута био са екипом званом “Сви за Космет” и доста је добро организовано, а сатница у 90% тачна и стриктна, једина мана су аутобуси који нису баш за дуг пут у смислу простора за ноге. Има се полицијска пратња и одласци су Богу хвала били безбедни.

Обично се креће петак око 21 сат, ноћ се проведе у путу а већ око 7 сати се буде на Газиместану, онда се ређају:

- Приштина, главни град наше јужне аутономне покрајине

- Грачаница (где долазе најугроженији да преузму помоћ и да се упознамо и дружимо),

- Старо Грацко, место страдња 14 српских жетеоца 1999 године

- Призрен, где се налази Призренска богословија, Богородица Љевишка, манастир Свети Архангели, а на бдење се одлази у манастир Зочиште.

- Велика Хоча и Ораховац, ту се коначи, где се упознајемо са начим људима у енклавама и стварамо пријатељства.

- Високи Дечани, ту крећемо раном зором, а након тога у Пећку патријаршију, манастире Девич и Бањску.

Успут се и људи у аутобусу зближе и буде то једно угодно ходочашће где свако може одвојити колико жели као прилог за опстанак нашег народа на том простору.

У повратку организатор Зоран Ћирић, прочита детаљан извештај колико је новца прикупљено, а затим и како, колико и коме је све у договору са локалним свештеницима и распоређено.

Увек нагласи да то није поента обићи све ко туриста, већ да се круг људи који редовно обилазе и помажу наше људе на КиМ увећа и да тако приближимо људима који мисле да је све изгубљено и да доле ничег нашег нема. Присутни увек тапшу након прочитаног извештаја.

Сликама ћу покушати додатно да Вас надахнем и желим Вам сву срећу и свако добро.

Многаја љета!

Догодине у Призрену!

Александар Милутиновић
Београд, 01.12.2019.