|
I
То је било у вријеме
Крвавијех војевања
Кад се диже сила страшна
Мухамеду што се клања
И кад крену из Азије
Пут Европе и Балкана
То је било у земану
Витезова и мегдана
Кад државе нестајаху
У пепелу и у праху
Кад се круне и престоли
Оштром сабљом освајаху
Кад у огњу и пламену
Изгореше српске наде
Царевина кад јечаше
Раздробљена на комаде
И кад срца властелинска
Заслијепи моћ и злоба
Страшна кад нас стиже клетва
Из Дубине царског гроба
Над Крушевцом зраци сунца
Хладноћу су зимску жњели
Са кровова и са кућа
Топио се покров б'јели
Потоци су жуборили
С висоравни и планина
Будила се из сна зимског
Успавана царевина
Око кула и дворова
Оживјела бјеху села
А Лазара кнеза бјеше
Црна слутња обузела
Погледом је замишљеним
Често с куле небо пара
Тешке бриге бјеху пале
На српскога господара
А Милица када сјетног
Затече га једно вече
"Шта те мори господару ?"
Благијем му гласом рече
"Ноћ одмакла подалеко
Зора хоће да опучи
А ти будан за сто сједиш
Видим да те нешто мучи
Већ одавно душу твоју
Притискају мисли црне
Свако вече кад ноћ тамна
Над Крушевцом дан утрне"
"Што ме питаш вјерна љубо
Шта ме мори, шта ме мучи
Зар не чујеш турско море
У даљини како хучи"?
Султан Мурат син Османов
Про Бугарске на нас хита
Зар не чујеш вриску коња
И потмули јек копита?!
Зар не видиш свјетлост Сунца
Да над нашим царством трни
Зар не видиш нас Србе
Ђаво да се диго црни?
Турска сила кренула је
И све испред себе гази
А ја,не знам дал' ћу моћи
Одољети њиној снази
И да ли ћу како моћи
Зауставит хорде њине
Јер јесен је давно дошла
На праг српске царевине
Снага наша почела је
Да нестаје да се топи
Оног дана кад смрт страшна
Душанове очи склопи
А Нејаки мјесто Силног
Кад на престо сједе двора
Захучаше вихорови
Братске мржње и раздора
Неискрени и дволични
Показаше лице право
Од тад српском царевином
Мјесто Бога влада ђаво
Па због тога ове ноћи
Пишем Вуку, Твртку, Балши
Јер неслога њина више
Од турскога ме мача плаши
Рад' општега добра да се
Ману личног интереса
Исус Христос у нас Србе
Гледа данас са небеса
Међу собом да се сложе
Једни с другим мир да склопе
Ми смо Срби данас бедем
Штит хришћанства и Европе
Јуче су ми вјерна љубо
Дошли гласи од ухода
Да Константин Дејановић
Ђаволу је душу прода'
На своју је вјеру пљуно
И Исуса Христа вара
А и Марко и Оливер
Код турског су ишли цара
И дарове од Мурата
Однијели са сараја
Сласт земаљска дража им је
Од небеса и од раја
Због тога ми често немир
Обузима ноћу снове
Царством српским, љубо вјерна
Доушници турски рове
У народу сумњу шире
Праве сплетке и интриге
Њине лажи већ одавно
Задају ми грдне бриге
Тешко бреме носим на се
Све у мени стрепи, зебе
Свуд издају и зло видим
И у самог сумњам себе
Вук једини прошлог љета
Рек'о ми је и обећа
Кад на српско царство крену
Вихорови и несрећа
На браник ће царевине
У првоме стати реду
И да никад неће клекнут
На кољена Мухамеду
А надам се осим њега
Да још има витезова
Када силну војску дигнем
И кад кренем пут Косова
Да Мурата, турског цара
С мачем сретнем у бој страшни
Да,ће доћи да заједно
Изгинемо за крст часни
А онијем што не дођу
Којим ништа није свето
Задовијек нека буде
Све несрећно и проклето
Дабогда се нико њихов
Не женио ни удаво
И све до сад што су стекли
Црни нек им носи ђаво
Нек олује и вихори
Једина им буду жетва
Кроз стољећа и вјекове
Моја нек их прати клетва
Нек издаје печат носе
Нек од Божјег стрепе суда
Јер памтиће српски народ
Ко је Христос а ко Јуда
II
Kaжу јун је мјесец био
Кад је оно некад давно
Српска војска из Крушевца
На Косово пошла равно
Барјаци су лепршали
Рзали су коњи врани
На ноге се царство дигло
Да слободу и част брани
А хришћанска када војска
На бојно се поље слеже
И причешће смртно прими
Испред цркве Самодреже
Вече испред саме битке
Чекајући дан и зору
Кнез окупи великаше
На вечеру у шатору
На сто бјеше постављено
Изобиље пића, хране
Крај Лазара, Вук Бранковић
Сједио је десне стране
С лијеве му Богдан бјеше
Бан Страхињић крај Богдана
Мусић Стеван сједио је
Поред Леке капетана
Влатко, Павле, Милош, Раде
Редом даље крај астала
И још мноштво књажевијех
Властелина и вазала
По Косову пољу равном
Падала је тама густа
Кад са купом рујног вина
Пред гостима Лазар уста'
"Овај пехар витезови
Ја у ваше дижем здравље
Нека живи српска слога
Нека живи православље
У вихору љутог боја
Кад крв почне да се лије
Над свакијем од вас с неба
Нека Исус Христос бдије
Јер турска ће војска на нас
Кидисати у свануће
Ми бранити морамо се
На праг су нам дошли куће
Кажу да је у Турака
Невиђена моћ и сила
Бојно поље да се црни
Од хатова и камила
Од њихове војске веле
Да је наша два пут' мања
И Србија да ће морат
Пред Турцима да се клања
Да одољет не можемо
Њиној сили њиној снази
Да ће Мурат сјутра да нас
Побиједи и порази
Али ја се чекајући
Рујну зору и свануће
Надам браћо у ваш полет
Вашу храброст и прегнуће"
Ја знам да у ваше груди
Патриотско срце туче
Здрав нек си ми Југ Богдане
Здрав нек си ми зете Вуче
Пехари се подигоше
"Здрав нека си и ти кнеже
У мах један кроз Косово
Из свих грла одлијеже
А гласове када громке
Стиша густа ноћна тмина
Кнез наточи из крчага
Другу купу рујног вина
Видјело се тешку битку
Да са самим собом води
Па наздрави са њим вако
Ка Милошу војеводи
"Здрав нек си ми и ти ноћас
Обилићу невјерниче
С нама сједиш а ја чујем
Да кроз војску круже приче
Да ћеш сјутра да нас издаш
Отаџбина ђе се брани
Да се спремаш да уједеш
Руку што те хљебом храни
Ал' запамти шта ти кажем
Није злато све што сјаји
Није слава мој Милошу
У невјери и издаји
Од савјести мирне нема
На свијету већег блага
Ти си за свог господара
Одабрао црног врага
И за собом задовијек
Затворио рајска врата
Част и образ Обилића
За шаку си продо злата
Јунаку је мријет' лако
Кукавици живјет' слатко
На небу је живот вјечни
Земаљско је царство кратко"
Кнез здравицу када сврши
И кад отпи гутљај вина
На вечери око стола
Мук завлада и тишина
У чуђењу с невјерицом
Згледаше се многе очи
Милош љутит пехар просу
Па на ноге лаке скочи
"Ти ме ноћас господару
Пред свијема извријеђа
Велиш да се са Турцима
Иза твојих виђам леђа.
Да за мене нема мјеста
У небеса и у рају
Без разлога икаквога
Оптужи ме за издају.
Па ми туга срце стеже
И нека ме туга мори
Ја знам добро, Вук Бранковић
Да кроз твоја уста збори.
Већ одавно има како
Моја слава њему смета
Већ одавно он ме код свих
Оговара и клевета.
Стида нема, друге пањка
Себе дижеви велича
А ти кнеже, к'о што видим
Све вјерујеш шта ти прича.
Мене стави у дно стола
И понизи као слугу
Њега дижеш и окиваш
У звијезде сву ноћ дугу.
До тебе је ноћас први
Уз десно ти сједи раме
На ухо ти сву ноћ шапће
Неистине прича за ме.
И у српску слогу баца
Сјеме мржње и раздора
Ал' ноћ лети господару
И брзо ће сванут зора.
Бој ће почет и маске ће
Са свачијег пасти лица
Сјутра ће се виђет кнеже
Је ли Милош кукавица.
И од тебе господару
Је л' ми султан Мурат дражи
Ко истину ноћас збори
А ко прича гнусне лажи.
А кад тако у бијесу
Милош српском кнезу рече
Диже браћу и нестаде
У косовску густу вече.
|
III
Подиже се сунце јарко
И Косово ста да грије
А за љуту битку спремне
Стајале су војске двије
У затишје пред бој сами
Испред сјајне свите дворске
Под оружјем у оклопу
Кнез изјаха испред војске
Од његовог громког гласа
Одлијеже поље равно
"ПОМОЗ БОГ ВАМ ВИТЕЗОВИ
ВИДОВДАН ЈЕ ЕВО СВАН'О"
За трен ил' два соколови
Бојиштем ће настат клање
Ја знам добро, од Турака
Да нас има два пут мање
Ал' вазда је кажу јачи
Онај који себе брани
Бог и правда браћо Срби
На нашој су данас страни
Са првијем јеком труба
Турске хорде у галопу
Полетјеће да поробе
Род хришћански и Европу
А ми ћемо к'о и вазда
Пред њиховом стат' армадом
Сво хришћанство витезови
У нас данас гледа с надом
Бој ће бити љут и тежак
И многи се са мегдана
Својој кући и свом дому
Неће врнут' на крај дана
Некога ће мач посјећи
Некога ће пробит копље
Рука смрти по Косову
Косиће нас као снопље
Али знајте, вјечна слава
Свим мртвим ће бити плата
Христос нам је већ на небу
Отворио рајска врата
Сви што данас не пристану
Да пред турском силом клону
Крај њега ће задвијек
На небеском сједјет трону
Наша слава, неће моћи
Да нестане, изблиједи
Косово ће живјет вјечно
У пјесмама и легенди
Кроз смрт ћемо себе дићи
У небеса у висине
За мном српски витезови
Част је дошо да се гине
Дрхтало је бојно поље
Плам је био из копита
Вук полеће на Јакуба
Влатко нап'а Бајазита
На Мурата полећеше
Лазареви оклопници
Двије војске у јуришу
Састаше се у равници
Пред султаном Али паша
Оклопника српске срете
Сунце скрише копља дуга
И стријеле одапете
Надражени дахом смрти
Врискали су коњи врани
Људске кости и лобање
Ломили су буздовани
Косово се проламало
Од кукњаве и јаука
На лијевом крилу Јакуб
Ста узмицат испред Вука
Јуриш српски ни бег Ејнес
Не устави нит издржа
Ал' пред кнезом султан Мурат
Још се у сред поља држа
Јањичарска сабља оштра
Ту стотине Срба поби
Док с дружином витез један
Кроз турску се хорду проби
Мач и оклоп бијаху му
Умрљани људском крви
Испред себе све исјече
И под коњске ноге смрви
Кроз врхове од копаља
И ударце буздована
Вихор битке страховите
Донесе га пред султана
Када виђе гдје лав горски
Лети на трон и на круну
Са сабљама исуканим
Царска гарда на њ' га јурну
Прије но што цару приђе
Да га сретне и претече
Али он их у налету
Све разагна и исјече
А у очи са Муратом
Пред шатором кад се тучи
Мач крвави у бијесу
у цареве груди сручи
С оштрог мача, крв се врела
Још сливала низ оштрицу
Кад однесе вихор смрти
Косанчића и Топлицу
Сам у турском мору Милош
Без и једног оста друга
Док и на њ'га са свих страна
Полећеше копља дуга
Једно од њих к'о гром с неба
Погоди га и прободе
Најхрабрији српски витез
У небеско царство оде
Када виђе,султан Мурат
Да на земљу крвав паде
Турска војска у нереду
Узмицати пољем стаде
Побједа се хришћанима
Смијешила на мегдану
Док Бајазит однекуда
Са коњицом турском бану
Над Косовом небо плаво
Запараше људски крици
Са Влатком се сударише
Отомански коњаници
Свету земљу христијанску
Крв обоји и окаља
Ту Бајазит принц порази
Војеводу Твртка краља
А кад Влатко, десно крило
И косовски бој напушти
Син Муратов к'о муња се
На српскога кнеза стушти
Смрт узимат стаде данке
И ту пољем крв прокључа
Кнез полеће да се спаси
И пробије из обруча
Око њега свуд бојиштем
Наста полом и поклање
Рука страшне смрти поче
Да јунаке српске жање
Од жалости и од бола
Замрачи му срце туга
Када виђе копље турско
Да,прободе старог Југа
Још на земљу крв је лила
Из старчевих светих рана
Када сабља јањичарска
Страхињића смаче бана
У вихору љутог боја
Кано соко на сред поља
Бранећ' кнеза и слободу
Паде Живко од Хомоља
Кроз јауке и крв турску
И комаде људског меса
И Југовић Војин оде
У рај Христов у небеса
А кад Војин паде здробљен
Ударцима буздована
Турска сабља посијече
Петра, Митра и Стјепана
И Дамјана и Момира
И Николу и Ненада
На крвавом разбојишту
Смрт уграби и савлада
Зорни коњи по Косову
Летјели су без јахача
Осам браће Југовића
Од турскога паде мача
Ал' ђе соко под крилима
Преживјети мог'о није
Барјак Бошка Југовића
Још се бојним пољем вије
Око њега кажу да је
Поток турске крви тека'
А он пољем косовскијем
Крсташ вије и смрт чека
Под оклопом изломљеним
Сто на њему рана зјапи
А бјеху га сколећели
Отомани и Арапи
Под њим алат вас у пјени
Од силнога страха рже
Ал' некакве божје силе
Још у седлу Бошка држе
А и Лазар, задњом снагом
Око се је Турке тука
Још се над'о у Стевана
И у свога зета Вука
У крв људску до кољена
Бијаше му хат огреза
Обруч турски око њега
Са свијех се страна стеза
Ал' кад виђе,Вук с коњицом
Да побјеже преко Лаба
Схвати да је све пропало
Да се у спас надо џаба
Од невјерства Вуковога
Спопаде га жал у души
А од рана и умора
Под њиме се вранац сруши
Челенка му с главе паде
Сломи му се мач у руци
Те га тако у ранама
Ухватише жива Турци
А свезана кад га пољем
Поведоше ка султану
Мусић Стеван са коњицом
На Косово равно бану
Тужни призор када виђе
Обузе му срце језа
Схвати да је стиг'о касно
Да не може спасит кнеза
Битка бјеше изгубљена
Небо бјеше скрила тама
Тога дана Мусић Стеван
Проклео је себе сама
Па погледа у небеса
Изнад себе, неђе горе
Прекрсти се и угази
У дубоко турско море
Дочека га сто стријела
Сто мачева и копаља
Ту погину Мусић Стеван
Задњи витез православља
А свезаног кнеза Турци
Кад догнаше кано роба
Пред шатором султан Мурат
Просутог је лежо дроба
Млаз живота, из њега је
У крваву теко бару
Хладна рука смрти страшне
Склапала је очи цару
Принц Бајазит са свитом је
Клеч'о поред мртвог оца
А пред шатор сва у крви
Побијена на врх коца
Штрчала је руса глава
Обилића љутог змаја
Када виђе мртву главу
У препозна горског змаја
Кнез српски се у дну душе
Ражалости и покаја
Џелатова сабља у то
Удари га иза врата
Обезглављен Милош паде
Крај Лазара и Мурата.
IV
Ал' од тога трена кад је
За хришћанску вјеру страда
Са престола златног Лазар
Небескијем царством влада
Кроз небеса и облаке
Од тада му душа лети
Из пролите српске крви
Родио се Лазар свети
А Косово тога дана
Постало је српска рана
Српска пјесма над пјесмама
Српска туга над тугама
Што је никад неће моћи
Исплакати српске очи
Вијековна бол у души
Рана страшна и дубока
Косово је горка суза
Што из српског тече ока
У ланцима и у тами
Петвјековног робовања
Пјевајући о Косову
Слободу је Србин сања
Да га није постојало
Ни нас не би било више
Косово је колијевка
Која српски народ њише.
Стихове написа:
Славко Перошевић
Витез од Шавника
27. јун 2020.
|