Зов карауле у Смедереву 10.02.2018 - www.gazimestan.rs


































Ораховцу башто рајска


Вила са Кошара


Јечам жeлa Косовкa дeвоjкa


Са Косова зора свиће


Звона звоне невера их слуша












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 91
Два дана: 149
Недељно: 812
Месечно: 5172
Годишње: 34215
Укупно: 39271

Највише посета
23.7.2018 795




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Видомир Шалипур Муња


Љиљана Жикић


Милош Ћирковић


Слађана Станковић


Срђан Кошћанин



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Данило Милинчић из Самодреже


Ђорђе Мартиновић из Гњилана

11. фебруар 2018.


Зов карауле у Смедереву 10.02.2018


Стара кинеска пословица каже овако:

- "Пут од хиљаду корака почиње са првим кораком!".

 

Тако би се укратко могао описати Ненадов пут борбе за истину о караули и борцима са Кошара у протеклих четири-пет година. Није то био лако, верујем у то... нити је сам Ненад веровато да ће са своје две књиге померити неке границе у Србији, односно на Балкану. Ситуација је таква да је узбуркао духове. Како? Чиме? Зашто?

Крајем 1990-их година албански сепаратисти и терористи на АП Косову и Метохији, добили су невероватно велику помоћ и подршку земаља чланица НАТО пакта: Немачке, САД, Велике Британије, Италије, Француске, Холандије, Белгије... Добили су помоћ у финансијама, оружју,  логистици, техници и др. А циљ им је био јасан: отети свету србску земљу - Космет од Србије.

Скоро да није било дана 1997-1998 да неки албански шверцерски караван из Републике Албаније није прелазио преко планинских венаца Проклетија, на Космет. Тако су терористичке снаге ојачале, па су и напади на све што има предзнак србски и православни постали уобичајени. Западни медији су у свет слали другачију слику: како србске снаге безбедности убијају и малтретирају албанске цивиле, те да то ствара хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији. Силовање истине!

Недалеко Ђаковице на тадашњој југославенско-албанској граници налазила се карауле Кошаре, чија је зона деловања била око 10 км дужине. Управо на том месту деценијама није било мира јер су граничари имали сталне окршаје са албанским терористима... а онда када је кренуло и бомбардовање и агресија НАТО пакта на Србију и Црну Гору у пролеће 1999. године постаје прави пакао на земљи. Тачније, 9. априла 1999. на православни празник Велики Петак, око 1.500 добро наоружаних албанских терориста и разних других плаћеника, потпомогнути артиљеријом Војске Републике Албаније врши копнену инвазију на србску територију.

У том моменту караулу Кошаре бранило је стотинак голобрадих младића, углавном 18-20 година живота, ретко ко старији. Није им било свеједно да гледају смрти у очи, али били су итекако свесни чињенице да у њихова леђа гледа Србија... исто као на Церу и Колубари 1914. као на Мојковцу 1916. као на Солунском фронту 1918... Ти јунаци на караули Кошаре су три дана били одсечени од Србије, од света, од цивилизације... скоро да нико није знао да постоје нити шта се са њима дешава. Апсурд, зар не?

Тек касније, после три дана жестоких борби стигла је помоћ, а жестоки окршаји нису јењавали, баш напротив, јер су албански терористи добијали све више помоћи у оружју, муницији и сл.

Војска Југославије се са граничних карауле и целе територије Косова и Метојије повукла 15. јуна 1999. пет дана после потписивања Кумановског (не)споразума. Хероје са Кошара поразио је мир...

Прошле су тако године, више од петнаест, када је Ненад Милкић из Малог Зворника упознао Лозанку, мајку дечака Владимира Радојичића, који је несрећно погинуо 30. септембра 1998. године са још пар дечака управо у рејону те карауле Кошаре. Испричала му је Лозанка много детаља и о смрти и о њеној борби у годинама које су уследиле, а онда је он написао и објавио роман "Последња стража" 2014. године. Кренуле су промоције по Србији. Почели су се јављати борци са те чувене карауле. Чуо је и записивао њихове исповести. 2016. године објављен је и други роман "Зов карауле" из те трилогије "Ми смо бранили Кошаре". Друштвене мреже су запаљене. Ретко где да се појавио Ненад са преживелим борцима, а да сала није била дупке пуна... врхунац је био у Београду 8. јуна 2017. године.

Иако сам већ био на три промоције: Нови Сад, Шабац и Београд... опет сам отишао у Смедерево. Није ми преко света, а опет драго ми је да видим сада већ одрасле људе, који причају о Кошарама, као србском термопилу... Овде је више било реч да се пружи подршка борби за истину, коју поред Ненада, гура и Михаило Меденица, новинар из Београда.

Питао сам пар дана раније Ненада, да ли је проблем да се досене транспарент, тј. Зид плача са Кошара, исти онај који смо држали 10. јуна прошле године код цркве Св. Марка на Ташмајадану, када је у Београду први пут направљен парастос за тих 110 погинулих косовских јунака. Он ме упути на Ивана Остојића, Смедеревца који је заправо био организатор јучерашње промоције.

Нађем ја Ивана и објасним у чему је ствар... прихватио је Иван то са неком неверицом, али је свеједно контактирао Ненада да провери да није реч о некој подвали. Рече ми само да дођем сат времена раније. Тако је и било. Дошао је око 17 сати до Дома културе, уз Слађину добру навигацију.

Улазим у зграду, а тамо ме портири одмах приупиташе, иако им нисам рекао ни како се зовем, ни одакле долазим: "Јеси ти онај што доноси транспарент?...". Јесам, одговарам, те се чудим мало, како је све најављено.

Одлазим горе на спрат, а тамо затичем Ивана и момке из обезбеђења. Они одмах се дају на посао те са десне стране узму и окаче транспарент (све похвале за њих), на коме су поред исписаних имена погинулих јунака писало СЛАВА ПАЛИМ ХЕРОЈИМА. Не верујем да је ико у сали то пропустио да види...

Дођоше најпосле и Ненад и Драгана, са Меденим. Изљубисмо се и поздрави смо се ко најрођенији. Седнем ја тамо већ и заузео место, а онда дође и Слађа, далматинка. Сала је била дупке пуна, око 220 људи. За главним столом били су: Иван Дражић, Иван Остојић, Томислав Рачић, Михаило Меденица и аутор књиге Ненад Милкић.

Пре саме промоције пушен је аудио снимак песме "Јунаци са Кошара", коју је прошле године написао Милутин Попадић, вероучитељ из Лешка. Песма је врло брзо добила снагу квасца и постала планетарни хит.

Организатори су имали помоћ две девојчице, једна је читала најаве учесника, а друга је читала одабране пасусе из књига и песме Ненада Милкића.

Испред организатора се обратио Иван Остојић, рођени Смедеревац, кога је пут војног регрута навео на Косово и Метохију, тачније баш на ту караулу Кошаре 1999. године. Захвалио се присутнима на доласку и рекао да Србија мора да сазна истину. Најавио је ко ће се све обратити гостима то вече. Али је навео имена других бораца са Кошара који су то вече дошли на промоцију и седели у првом реду. Поред њих било је и два официра Војске Републике Србије.

Затим се присутнима обратио Иван Дражић, из Београда, такође учесник најжешћих окршаја на караули Кошаре 1999. године. Он је говорио о агресији НАТО пакта, како су извршили агресију на србску земљу... о томе како је 110 младића знало шта и кога брани. О томе како је та младост Србије итекако била свесна где се налази, шта брани. Он је упутио посетиоце на пано са именима погинулих. Рекавши на крају да јунаци са Кошара нису дали непријатељима да прођу ни метар.

Трећи међу једнакима, Томислав Рачић, у књизи описан као "Пламен" се обратио бираним речима. Захвалио се на доласку свима, а позвао је присутне момке тј. борце са Кошара, који су поздрављени са аплаузом. Поред тога поздравио је и борце са суседних караула: Ђеравица, Морина и др. који су то вече дошли. Причао је доста о Влади Радојичићу... али и самом бици на Кошарама пре две деценије.

После бораца дошао је на ред и новинар: Михаило Меденица, први Србин који је 2011. године отишао на Кошаре, посве чудним путевима, где и најхрабрији зазиру... Отишао је на то србско светилиште, упалио свећу за погинуле борце и помолио се за њихову душу. Испричао је како Албанци из Метохије, сваког 9. априла излазе горе, код рушевине касарне и "нешто славе". Они немају разлога за то. Јер нису војнички задобили победу, већ за зеленим столом.

Најпосле се обратио и Ненад Милкић, аутор књиге. Причао је о томе како је његово писање о Кошарама почело... Зашто се љути на момке који себе неће да назову херојима, а који то свакако јесу. Његове комшије и пријатељи су те 1999. године одлазили у рат на Косово и Метохију. Гинуло се на све стране, јер смрт је вребала и са копна и са неба. Неки се нису вратили... оставили су кости на светој србској земљи. Захвалио се присутнима и рекао им да по изласку из сале не причају о њему или Меденици, већ о свим борцима који су бранили Србију на граници...

Још док је трајала промоција, гости су добили право да питају учеснике питања. Тако је на једно питање Томислав Рачић, објаснио да се на Зиду плача налазе имена погинулих бораца из ужег рејона карауле Кошаре 1998-1999, а не сва. Јер би онда било пар стотина имена.

Када је промоција завршена кренуло је куповина књига и потписивање. Како је Драгана остала сама у том послу, реших да јој помогнем. Рече она како јој "фали Рада"... Сетила се своје 'колегинице' са београдске промоције.

Организатор је позвао присутне на закуску која је одлично одрађена. Заиста, све похвале Смедеревцима на синоћној вечери. Можда је фалио тај неки вокални део косовско-метохијских песама, али не мари. И овако је добро све испало.

Тачније, ово је добар пут за освешћивање Срба и ширење националне свести. Зато све похвале и Ненаду и Ивану. Нема предаје!

 

 

Чуле
11.02.2018.

 

п.с.

Једна од следећих промоција би требало да буде у Книну па у Вуковару...




Посећено је: 964  пута
Број гласова: 35
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Зов карауле у Инђији 24.03.2018













 


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"