Зов карауле у Инђији 24.03.2018 - www.gazimestan.rs


































Ораховцу башто рајска


Ајде Јано


Јечам жeлa Косовкa дeвоjкa


Сини јарко сунце са Косова


Лазарева песма












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 90
Два дана: 148
Недељно: 811
Месечно: 5171
Годишње: 34214
Укупно: 39270

Највише посета
23.7.2018 795




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Видомир Шалипур Муња


Срђан Кошћанин


Зоран Гаврић


Љиљана Жикић


Милош Ћирковић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Ђорђе Мартиновић из Гњилана


Данило Милинчић из Самодреже

28. март 2018.


Зов карауле у Инђији 24.03.2018


Караула "Кошаре" је само једна у низу наших караула према Републици Албанији где су албански терористи кидисали на њу још 1998. године желећи да прошеверцују илегалним путем велику количину оружја и других ствари са циљем да што више наоружања пренесу својим сународницима и тако створе паравојне формације, који би се укључили у нападе на све што има везе са Србима, Православљем јер њихов коначни циљ је био отимачина јужне србске покрајине и истребљење србског живља, као и уништавање наше културне и духовне баштине - укратко геноцид.

Та караула "Кошаре" се налази подно планинског венца Проклетије, на јако неприступачном терену где се прилази са козијим стазама. Варварско бомбардовање и НАТО агресија на нашу домовину почело је 24. марта 1999. године, где се Северноатлански савез званично умешао у ратне окршаје србске војске и полиције са албанским терористима, иако ниједна чланица НАТО пакта није била нападнута. Била је то још једна у низу НАТО злочиначких мешања.

Лажни напад на себе је примила дан раније караула "Морина", суседна караула која је такође имала велике губитке и много проливене србске крви.

На Велики петак, тачније 9. априла 1999. године око 2.500 зликоваца силовито напада караулу "Кошаре", коју је у том моменту бранило око 100 бораца, припадника 53. граничног батаљона Војске СР Југославије. Ситуација је била више него озбиљна. Голобради младићи од 18-24 године су гледали смрти у очи. Многи од њих су тек стасали за живот и имали велике планове. Али албански терористи потпомогнити са америчким мариницима, британским специјалицам САС једница и Војском Републике Албаније су многима те планове запечатили пославши их у смрт.

Три дана колико је трајао тај први удар на караулу "Кошаре" рејон карауле је био под опсадом и стравичним нападима албанских терориста. Хтели су караулу по сваку цену. Видевши да сама зграда не може да се брани јер се налази у долини, војници СР Југославије се повлаче на резервне положаје одакле са мало муниције и мало хране одолевају упркос жестоким нападима. Комуникације са командом нису имали, били су одсечени од цивилизације. Штавише и команда је мислила да су изгубљени, отписани.

Тек касније пристижу нове србске јединице као испомоћ: 125. моторизована бригада, 549. бригада, 63. падобранска бригада, добровољци и др. Тако је одбрана Србије ојачана. Да нису стигли било би великог зла. Косово и Метохија били би расцепани на пола, а не верујем да би се Албанци ту зауставили.

Жестоке борбе на свим караулама, али и читавој јужној покрајини са албанским терористима су настављене, док су они чак имали помоћ из ваздуха од НАТО авијације. Није стајало све до 10. јуна 1999. године када је потипсан Кумановски (не)споразум.

Наређење је било да се војска повуче са свих караула и са читавог простора Косова и Метохије. Србске борце је поразио мир, односно потпис, по ко зна који пут.

 

*                                 *                                     *

 

Својим писањем о караули "Кошаре", Ненад Милкић је изашао из оквира писца локалног значаја. Његове промоције су такве да се тражи место више, доста посетилаца заправо стоји јер људи желе да чују, желе да нешто науче. У стопу га прате новинар Михаило Меденца, први Србин који се 2011. године попео на ту чувену караулу разбивши албански мит како "србска нога неће више крочити горе". Исто тако је увек неко од бораца са саме карауле ту...

Мени је ово била пета промоција "Зова карауле", посећивао сам из тог разлога: Шабац, Нови Сад, Смедерево и сада Инђију, а организовали смо ону чувену београдску промоцију у Дому Војске Србије 8. јуна прошле године.

Пита Ненад неко вече на тој промоцији, докле ћемо да долазимо на промоције, шта нас то више вуче. Мени то више нису промоције књиха, одавно су престале да буду. Постале су САБОРИ СРБСКИХ РОДОЉУБА. Ево сада јавно да кажем, шта ме вуче.

Вуче ме историја... Док су моји вршњаци у првом и другом разреду осмољетке читали: Пепељугу, Трноружицу и сл. ја сам читао историјске енциклопедије, веровали или не. Занима ме све из националне историје, од Стефана Немање па до данас.

Вуче ме захвалност... Младићи који су преживели тај пакао на караули испољили су невероватно херојство, људскост, родољубље јер они су исписивали својом крвљу границу и чували нас од зла. Зато је наш, тј. мој долазак поштовање њима.

Вуче ме етнос... На тим вечерима увек чујем неке лепе песме наше културне и духовне баштине. Све оно што је скоро исчезло на нашим телевизијским каналима који нам трују децу са којекаквим будалаштинама и прикривеним блудом и развратом. Овде човек доживи духовно окрепљење.

Вуче ме истина... Снимајући видео материјал на промоцијама желим да промовишемо истину, да наше људе освестимо шта се заиста дешавало пре 20 година подно Проклетија. Да су они нас напали, а не ми њих... да смо опет преживели геноцид. Да нам је наша света земља отета и окупирана.

Тако се запутих у суботу 24. марта 2018. године у Инђију. Удружење "Краљевина Србија" за Сремски округ је било организатор. Мало сам ја окаснио, тако да уђох са аутом у црквено двориште.

Улазим у цркву где је већ од 18 сати започео парастос и молитвено сећање за све жртве НАТО агресије на Србију и  Црну Гору 1999. године. Црква је била препуна, видех мени позната лица из Шабца, односно чланове УГ Церски марш: Драган, Милан, Марија, Бане... Долазе и Михаило Меденица, Ђура, Мирослав и др.

Након парастоса смо прешли у парохијски дом, јер су организатори ту предвидели промоцију... Међутим, и тај парохијски дом је био препун. Пола људи је седело, а пола стајало. За главним столом су поред Ненада и Меденице били: Горан Раичевић, Милан Богојевић, Ђура Елчић, Мирослав Маљах и Предраг Меденица. Некако се искобељах и дођем до главног стола близу, те сам заузео стратешку позицију.

Водитељка Андријана је поздравила посетиоце, захвалила се на доласку, а онда са две песме је КУД "Соко" отворио вече сећања. Први од учесника се обратио Михаило Меденица, који је причао мало и о тренутној ситуацију у Србији, тачније дешавањима у Ковилову неки дан. За њим се устао Милан Богојевић, који је описао како му је Ненад са овом књигом "уништио одмор", тачније понео ту књигу на годишњи одмор, прочитавши је првих дана и био под устиском.

Од бораца са Кошара обратили су се Ђура и Мирослав, односно Цицибан и Пезос, како их је Ненад описао у књизи. Говорили су о тим страшним данима, како су и поред свега остали заједно са друговима на положају и по цену живота бранили Космет односно Србију.

Затим је Горан Раичевић, потпуковник са својим рецитацијама уздрмао све присутне. Рецитовао је песму о малој девојчици Јовани, коју су Албанци бацили у јаму Клечка, на очиглед мајке и баке. О нашем белом србском орлу и њиховом црном.

На самом крају се обратио и Ненад Милкић, аутор књиге. Поздравио је присутне, захваило свима на доласку и рече како треба сви да учествујемо у ширењу истине. Причао је ко је и када саградио ту караулу... Затим да је битка за караулу "Кошаре" једна од две највеће битке модерне србске историје. Причао је о Пеђи Леовцу, Србину из Црне Горе, који је уприкос наговарању своје породице да не иде јер је свој дуг отаџбини одужио... Град Пљевља су једини до сада се одужили свом суграђанину на херојској погибији у новом Косовском боју.

Девојчице из КУД "Соко" добијају прилику да још једном покажу своје умеће. Запевале су цуре "Хеј црвен свете", "Суза Косова", "Сини јарко сунце са Косова"... Управо те песме у њиховом извођењу су измамиле многима сузе... а мени блажени осмех, јер чујем управо оно што срце жели да чује, да се и душа окрепи.

По завршетку програма кренула је и навала на куповину књига. Добих поруку да купим једну књигу. Када сам дошао на потпис књиге, Ненад се чуди и неће да ја купујем јер сам већ добио прошло лето од њега једну. Објашњавам да није за мене, већ за Трајчетову комшиницу која живи у Бечу...

Остали смо и на чашици разговора, јер то је прилика и да се људи мало виде, продиване коју... велим, одавно је престало бити пука промоција књиге. Можда је то важило за "Последњу стражу", али не и за "Зов карауле".

Ево сада и на крају извештаја да обећам Ненаду да ћу престати да долазим на промоције "Зов карауле", када одржи промоције исте у Книну и Вуковару. Па ком проја, том и гибаница.

 

 

Чуле
28.03.2018.

 

п.с. Ђура је констатовао да има више слика са мном, него са рођеном децом :)




Посећено је: 648  пута
Број гласова: 20
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Зов карауле у Смедереву 10.02.2018













 


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"