Зазвонише звона у центру Призрена, са цркве Св. Ђорђа - www.gazimestan.rs






















































Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 435
Два дана: 739
Недељно: 3017
Месечно: 15592
Годишње: 135210
Укупно: 498323

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Милош Ћирковић


Слађана Станковић


Бошко Лемић би дао и последњу кап крви за отаџбину


Зоран Гаврић


Љиљана Жикић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

6. мај 2021.


Зазвонише звона у центру Призрена, са цркве Св. Ђорђа


НА ДАНАШЊИ ДАН СУ ПРВИ ПУТ ЗВОНИЛА ЗВОНА СВЕТОГ ЂОРЂА У ПРИЗРЕНУ...


Прослава храмовне славе у цркви

У другој половини 19. века угледни Призренци и имућни трговци одлучили су да поред мале цркве Светог Ђорђа у центру Призрена, која је задужбина породице Руновић из 15. века, подигну већу цркву, односно Саборни храм. Да би ту своју замисао могли да остваре од било је потребно од турских власти издејствовати царски ферман што није било нимало лако и он је добијен тек након 25 година.

Новој цркви Светог Ђорђа темељ је положен на Светог Илију 20. јула 1856. године. Даље зидање је ишло веома споро јер је велики део новца морао да се троши на куповину имања у околини цркве. Близу 500 Срба трговаца давало је по 10 - 50 турских лира.

Главни мајстор цркве био је из Дебра. Призренци су мерили колика треба да буде црква не аршином већ конопцем. Дима Кампарела, призренски папуџија је приликом тог мерења узвикнуо: Пушти, пушти дуже тај коноп, народ нек је жив, у име Божије ће гу направимо.“

Тако је и било. Црква је дужине 30м, ширине 19, 90 и висине 13,80 метара. Међутим, ускоро су прилози били потрошени јер је доста новаца било утрошено куповином околног земљишта, тако да се са радовима стало.
Тадашњи руски конзул у Призрену Евгеније Тимајев, видевши како се Срби муче са изградњом цркве, тражио је од руске царице Марије Александровне новац за завршетак цркве. Међутим Призренци су са захвалношћу ту помоћ одбили казавши да ће они сами да направе своју цркву. На тај начин су желели да буду достојни својих предака. Тако се наставило са градњом. Међутим политичке прилике за Србе су биле виома лоше у наредном периду.

Године 1878. основана је Призренска лига, а Љумани, шиптарско племе из околине Призрена је непрестано пљачкало српске куће а честа су била и убиства. Народ је живео утучено, у мукама и невољама.

У то време два професора Призренске богословије (1871), Петар Костић и Ђорђе Кампарелић родом из Призрена, дошли су на идеју да се оснује хуманитарно друштво Свети Сава, у оквиру кога би се прикупљали прилози за школе, цркве и српски живаљ. Поново су Призренци једни другима помогли. Чланови овог друштва, утемељивачи и добротвори су сваког месеца били дужни да дају одређену суму новца. На дан Светог Саве, 1880. године у Богословији, ово друштво је звнично почело са радом.

У то време у Призрену се налазио нови руски конзул Иван Степанович Јастребов који је одмах на тој свечаности дао свој прилог, као и велики добротвор нашег народа, Призренац Сима Игуманов, оснивач Богословије. Ово друштво је извршило свој главни задатак, помогло је да се доврши Саборни храм Светог Ђорђа. Црква је била завршена и освештана 14.октобра 1887 године. Иконостас је израдио Кузман Фрчковски родом из Галичника. По величини ова црква је била највећа и најлепша Саборна црква у то време у Старој Србији.


Данашњи изглед након обнове

Нажалост, српске цркве су у том периоду биле дуго неме, тако да је звонара подигнута тек 1903. године. Повеће звоно послала је добротворка госпођа Нака, удовица покојног трговца Николе Спасића из Београда, за покој његове душе. 6. маја 1903. године на служби у препуној цркви, уз радост и сузе присутних верника први пут су зазвонила звона Цветога Ђорђа.

Призрен је ослобођен од Турака 12. октобра 1912. године. Међутим три године касније српска Влада и Врховна команда са краљем Петром I Карађорђевићем, долази у Призрен. Са њима је и млади регент Александар. Били су смештени у Богословију, а војска и избеглице у дворишту цркве Светог Ђорђа. Ту ће се 28. новембра 1915. године одржати последње богослужење и причест пред албанску голготу. Одавде су Краљ, Влада и Врховна команда на челу са Радомиром Путником, кренули на пут неизвесности и несигурности. Проповед тадашњег митрополита Вићентија била је и његова последња. Одмах након одласка српске војске Бугари улазе у Призрен кога су похарали и опустошили 7.000 Срба је убијено, углавном жена и деце, јер је велики број мушкараца отишао добровољно са Српском војском. Митрополит Вићентије је такође био убијен. Призрен је поново завијен у црно, а његов Саборни храм је остао пуст.

Поред самог храма налази се Владичански двор. У њему су живели сви Митрополити и Епископи Рашко–призренски. У њему је живео и блаженопочивши Патријарх Павле када је био Епископ Рашко–призренски. У време пре бомбардовања, црква Светог Ђорђа је била главно место окупљања свих Срба. У њему су се крстили сви Призренци, ту су се празновали најлепши Божићи, Васкрси, Врбице и слава храма. Ту се венчавало али и одлазило на вечни починак. Он је остао нетакнут, онакав каквим су га нама у аманет оставили наши преци. У њему је био један од најлепших иконостаса на КиМ.


Албанске поруке Србима

Међутим 17. марта 2004. Године, у погрому, спаљен је заједно са осталим свесветињама у Призрену. Историја се поновила.

Данас је, захвањујући донацијама, поново обновњен, као и мала црква Светог Ђорђа из 15. века која је остала у дворишту Храма и Владичански двор у коме је Владика Теодосије. Старешина цркве је отац Јован Радић. Сваке недеље се у храму служи Литургија на којој певају ученици Призренске богословије и малобројни Срби се увек окупљају у њему.

Какво год да је време Светиње се обнавњају, трају и праштају, нама људима за све оно што нисмо или благосиљају за оно што јесмо учинили. На нама је да памтимо, опомињемо, трудимо се, молимо и трајемо. Светиња ће бити и без нас али питање је како ћемо ми без њих пред Господа.

Срећна ти слава Храме мој!


Аутор: Радмила Кнежевић
Објављено: 6. мај 2020.





Посећено је: 288  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00

Tags:
GRAD PRIZREN
JUZNA METOHIJA
SVETINJE KOSMETA
PRAVOSLAVNA CRKVA
PROSLAVA DJURDJEVDANA
ZAZVONISE ZVONA
RADMILA KNEZEVIC


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Упокојио се Алберт Андиев, руски добровољац који је бранио Србе 1999. на Космету

Ода захвалности генералу Божидару Делићу













АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"