На крвавој међи бој се
крвав бије, меци лете...
Црне вране земљом ходе,
Јагуар им мрежу плете.
    
Група србских граничара
на ЦЕ  чет'ри коту стала
Кад повика Васке: "Јуриш!".
Јуник гора задрхтала.    

Запуцаше јуначине
све уз помоћ Бога Христа.
Њих дванаест поразише
три стотине терориста.

Црна трава на пропланку,
Метохијо ти не брини,
тад ни један србски јунак
није пао на ледини.

Ал' демони не мирују,
Васкршњи их април буди.
Маја Глава заплакала
наш се Васке не пробуди.

Анђели га однесоше,
још Косово за њим јеца.
О, Господе теби иду
од најбољих боља деца.

Ој, Сјеницо, нек' се памти,
у тешком је боју пао.
Ти поносна мајко буди
рањеног је спашавао.

Ој Србијо, нек' се памти,
многи божур не процвета.
И опет би за тебе пали.
Ој Косово земљо света.

Аутор: Рада Јањушић
18.04.2022. Добој (РС)

Стихови су посвећени воднику Ивану Васојевићу "Васкету" из Сјенице, припаднику легендарног 53. граничног батаљона Приштинског корпуса ВЈ. Он је током НАТО агресије када је покренута копнена инвазија из правца Републике Албаније са својим саборцима око карауле Кошаре урадио оно што је до тада незабележено у оружаним дејствима на Косову и Метохији деведесетих.

На коти Ц4 извео је класичан јуриш са својом групом од дванаест војника на редовном одслужењу војног рока против три стотине терориста Окупаторске Војске Косова. Биланс је био невероватан: терористи су се повукли у паничном бегу, а Иванова група је имала само једног рањеног борца. Куриозитет је што је Иван добио наређење да се повуче пред њима. Та вест је одјекнула широм границе, која је дала елан свим граничарима.

Само пар дана касније уследили су још крвавији окршаји на Маја Глави 11. априла 1999. када је Иван положио свој живот на бранику отаџбине, тако што је спашавао свог војника под непријатељском ватром.

Вечна кућа Ивана Васојевића је у селу Доње Горачиће, код Сјенице, на породичном гробљу.