Видомир Шалипур (1970-1999) је био учесник рата на Косову и Метохији крајем деведесетих година 20. столећа када су албански терористи и Војска Републике Албаније, касније и НАТО пакт напали јужну србску покрајину и тако извшрили копнену инвазију.

Видомир је био комадант специјалне полицијске јединице "Муње", по којој је и он добио надимак.

Остаће упамћен као прави јунак, који је увек ишао први у акцију испред својих бораца. Није се плашио смрти, нити се повлачио, чак и када је рањаван. Албанске власти су чак расписале награду за његову главу од 500.000 DEM, јер је био страх и трепет за шиптарске криминалце.

Оставио је иза себе жену и два сина. Погинуо је на борбеном задатку док је његова супруга била у поодмаклој трудноћи са другим дететом.

ЖИВОТОПИС

Видомир Шалипур, од оца Ненада и мајке Рајке, родио се 30. августа 1970. године у Прибоју (СР Србија). Ту је завршио основну школу. Његови родитељи отац Ненад и мајка Рајка поред њега имају још три сина: Милутин, Владан и Станко.

Након завршене средње школе Видомир је редован војни рок служио у Сплиту (Далмација), где су му нудили професионално ангажовање, али он је то одбио јер је видео да се тадашња држава распада.

Вратио се кући у Прибој и потом отишао у Земун где се пријавио на специјалне полицијске курсеве који су били организовани за пријем нових припадника МУП-а Србије. Полицијске обуке је прошао са најбољим оценама.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова Републике Србије те је распоређен у Пећ, у Метохији. Тамо је основана посебна јединица полиције под називом "Муње", а један од командира "Муња" био је управо Видомир Шалипур, који је добио надимак по својој јединици.

Оженио је 1996. године девојку Снежану, која му је наредне године родила сина Петра. Живели су у Пећи, до почетка бомбардовања Србије и Црне Горе, када их је Видомир преселио у Прибој.

Супруга Снежана је у моменту Видомирове погибије била у поодмаклој трудноћи са другим мушким дететом, које је постало недоношче.

РАТНИ ДАНИ

Јединица "Муње", где је Видомир био комадант имала је задатак да штити цивиле у рејону Пећи од албанских терориста из Окупаторске Војске Косова, које су због близине границе често упадале на Метохију и тако убијале Србе и неалбанце... пљачкале, палиле србску имовину и православне светиње.

Тако да је Видомир од почетка 1998. па до своје погибије учествовао у свим акцијама своје јединице "Муње". У једној акцији чишћења терориста био је рањен у рејону Дреновца, код Високих Дечана. И поред тога што је рањен он није остављао пушку, већ је наставио борбу.

У селу Прилеп код Пећи, шиптарски терористи су почели да праве утврђења и митраљеска гнезда, па су припадници "Муња" послати да то униште. Тако је и било. После вишечасовних жестоких борби "Муње" су пробиле линију и разбиле терористичке снаге, које су у паничном бегу отишле према Албанији.

Учествовао је у ослобађању Лођа, када су албански терористи унаказили тело његових колега: Срђана Перовића и Миле Рајковића.

СМРТ И САХРАНА

Шиптарски терористи су расписали награду за главу Видомира Шалипура на пола милиона (тадашњих) немачких марака, јер је био страх и трепет за њих. Тако су му направили заседу код села Радевац близу Пећи.

Албански терористи из Окупаторске Војске Косова напали су један полицијски пункт код Пећи 8. априла 1999. године. У том моменту Видомир Шалипур је тада био у џипу, па је успео преко радио везе да ухвати њихов разговор. Не чекајући ни минута одмах је кренио да помогне својим колегама. Тако је постао лака мета јер су припадници Окупаторске Војске Косова испалили зољу (РБР) на његово возило и тешко га ранили. А мало касније је рафалом из калашњикова докрајчен од албанског терористе Авни Елезаја из Затре.

Његове колеге и претрпостављени су информацију о његовој погибији дуго чували од јавности, да не би пао морал у народу. Дан 8. април је проглашен Даном жалости у пећкој полицији, а његово тело је уз почасну стражу пребачено у Прибој, где је Видомир сахрањен 11. априла 1999. године.