ДАН КАДА ЈЕ ПРЕСТОНО ЦЕТИЊЕ БИЛО ДОСТОЈНО СВОЈИХ ПРЕДАКА - МИТИНГ СОЛИДАРНОСТИ НА ЦЕТИЊУ СА НАШОМ БРАЋОМ, ПРОГНАНИЦИМА И СТРАДАЛНИЦИМА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ!

18. СЕПТЕМБРА 1988. ГОДИНЕ

Уз противљење руководства СР Црне Горе, СО Цетиње је организовало митинг солидарности са нашом браћом, прогнаницима и страдалницима са Космета,18. септембра 1988. године пред око 20.000 људи.

За мене је била посебна част што сам имао прилику да, као предсједник једне општине у Црној Гори, једини гласно изговорим оно што је народ осјећао у души. Народ је примјећивао да се сви наши путеви сурвавају у хиљаде странпутица. Више није пристајао да буде услужна глувонијема база својих функционера.

Са Цетиња, гдје се државотворила Црна Гора јављено је косметском живљу да није више сам. Са ивице понора, јасно и гласно је поручено руководству СР Црне Горе и Југославије да не желимо бити посматрачи сопственог посртања. Овај митинг солидарности на Цетињу био је једна од прекретница у свијести народа за догађаје који ће потом услиједити.

На митингусу говорили:

• Моша Одаловић, пјесник са Космета;
   
• Слободан – Пуро Ђурић, предсједник ССРН Цетиња
   
• Јован Маркуш, предсједник Цетиња.

Од 1981. године на Космету се дешавала агресија у властитој држави и републици од својих сународника. Срби и други неалбански живаљ постајали су у правом смислу страдалници у овој покрајини. У једној слободној, правној држави рећи за дио њеног народа да је страдалнички и паћенички су тешке ријечи, од којих држава треба да поцрвени!

Поштен човјек, ма којег народа, нације и вјере не може, а да не осуди оне који укидају дјеци миран сан. Човјек који има макар зрно морала није могаода не дигне глас против оних који узнемиравају вјечни сан мртвих, који руше и скрнаве гробља. У оба свјетска рата, и у трагично вријеме вишестољетне окупације под Турском и Аустроугарском непријатељ је поштеђивао, у доброј мјери, наше споменике културе и историје. А на Космету сеспоменици културе и националног идентитета руше, спаљују и уништавају.

Поштен човјек морао је гласно и јасно рећи да се радило о геноциду над историјом. Лицемјерно је било послије дугогодишњег етничког чишћења кривицу за оно што се догађало пребацивати на жртве. Испадало је да је злочин хуман, а жртва одговорна. Они који су о овоме ћутали бестидно су се солидарисали са насиљем и својим опортунизмом помагали овај неразумни и антиисторијски процес.

Етнички чист Космет имао јесамо једну консеквенцу – да упрља и разбије СФР Југославију. Наши политичари веома су били грлати на свим свјетским скуповима против разних дискриминацијау свијету. То је етички посве оправдано. Али етичност нема праву мјеру ако се не бориш за положај свог народа у својој држави.

Не могу се имати два лица: једно „свјетско“, друго наше.

На жалост, ова смијешна и неозбиљна логика, када је ријеч о држави, била је на јавној сцени. Људи смо, а не дјеца. И дјеца су знала да се битка не може добити ћорцима и да се своја сјенка не може уловити.

У живом сјећању старијих од мене биле су колоне наших мученика – гладних, босих, болесних, измучених, који су пред свирепом најездом шћиптарских квислинга бјежали са Космета 1941. године у Црну Гору. Биле су то колоне без повратка. Нажалост, такве колоне посљедњих година биле су поново кренуле. Зато је нашем народу и те како било познато овакво стање.

Сјећања би требало да живе да се ружно не би понављало,јер народи који су осуђени да понављају своју историју – имају неизвјесну будућност. За разлику од народа, руководство СР Црне Горе као да ово није схватало и већ на првом кораку је изневјерило његова очекивања. Црногорци су своје државотворно припадништво давно положили и очекивали су да руководство буде на висини наших предака.

Разум светог Петра Цетињског, владике Његоша, краља Николе, Марка Миљанова и других људи чија је мудрост и храброст била окренута будућности обавезивао је прије свега руководство Црне Горе, а и нас обичне људе, да у претећој безумности изразимо солидарност са страдалницима и паћеницима са Космета.

Солидарност за живот и свјелост, а противљење смрти и мраку. Умјесто да Предсједништво СР Црне Горе буде домаћин на народном митингу солидарности, који је одржан у Титограду 20. августа 1988. године пред око 50.000 људи, они су одредили да говорници буду људи из општинског и републичког Социјалистичког савеза, маргиналне организације у постојећем систему власти.

Најкраће речено, у прошлости Црна Гора је била зачарани троугао омеђен Турском империјом, Аустроугарском царевином и Млетачком Републиком у који су ушли одабрани за одбрану „крста часног и слободе златне“. Свака реална власт морала је да рачуна на генско насљеђе, колективну и индивидуалну свијест људи о свом поријеклу и пратећим емоцијама. Јасно је било да Црногорци не могу бити незаинтересовани за оно што се дешавало на Космету, јер памћење је немогуће избрисати из колективног ума народа.

На митинзима широм Црне Горе је дата несебична подршка страдалницима са Космета. Толико народа на скуповима нико није присиљавао, они су дошли сами и изразили подршку својој браћи како су и осјећали.

Умјесто да се бави на аналитичан начин овим реалним проблемима,власт је по старим бољшевичким манирима солидарност народа тумачила како јој је одговарало. Партијска машинерија, политичка полиција и тајни режимски хајкачи изражену солидарност, а потом и захтјеве за промјене, перфидно су тумачили као удар на Црну Гору.

*    *    *

Почетком октобра 1988. године на захтјев народа за оставкама оних које је вријеме појело, одговорено је батинањем и увођењем привремених мјера. Посљедице пропале политике покушавале су се рјешавати бруталном силом према сопственом народу. У овако створеној клими руководство Општине Цетиње није се могло бавити на нормалан начин својим послом, јер је руководство Републике почело да се интензивно бави нама.

Почетком новембра 1988. године Централни комитет СК Црне Горе преко Општинског комитета Цетиња и уз помоћ писаца телеграма подршке пропалом комунистичком руководству (из фирме „Обод“ и Државног архива СР Црне Горе) тражи испитивање нашег повјерења, тј. оставке предсједника и секретара СО Цетиње и читавог Извршног одбора СО Цетиње.

На ванредној сједници Скупштине општине 15. новембра 1988. делегати су системом партијске машинерије доведени у ситуацију да гласају о нашем повјерењу. Гласали су по својој савјести и ми смо добили једногласну подршку. Ово је било и за очекивати јер смо у сарадњи са овим истим делегатима организовали митинг солидарности, а уз њихове сугестије је уобличенооно што сам тог дана на скупу саопштио.

И на нивоу Републике је организовано испитивање повјерења. Делегати Скупштине СР Црне Горе нијесу дали повјерење једном броју чланова републичке владе, прије свега министру полиције, уз признавање оправданости захтјева који су били испостављени од стране радника и студената.

Ово је условило подношење оставке читаве црногорске Владе, али је одлучено да се гласање одложи за другу сједницу. Ове игре власти нијесу биле нове ни непознате. Ово је само погоршавало ситуацију стварајући још већи јаз између народа и власти.

Написао: Јован Маркуш
17.09.2019.