Срђан Кошћанин - www.gazimestan.rs








































Ајде Јано


Звона звоне невера их слуша


Вила са Кошара


Уснила је дубок санак


Сини јарко сунце са Косова












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 163
Два дана: 808
Недељно: 2972
Месечно: 12768
Годишње: 96022
Укупно: 160353

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Слађана Станковић


Браћа Милић


Милош Ћирковић


Видомир Шалипур Муња


Љиљана Жикић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Ђорђе Мартиновић из Гњилана


Данило Милинчић из Самодреже


Зоран Вујовић Вујке

13. новембар 2017.


Срђан Кошћанин


СТАРЕШИНА СА ТРИ СРЦА И ТРИ РАТА
 
СликаСрђан Кошанин, звани Ђидо,рођен је 4. фебруара 1968. године, у Ушћу код Краљева. За Кошанине у Ушћу зна свако дете, сваки рудар и случајни пролазник. Треба бити камен па не засузити над свиме ониме што би тамо чуо и видео. Отац Душан (упокојен) бивши виши пољопривредни техничар и резервни капетан, мајка Милена агроном, више је кип него живо биће од када је Срђан погинуо. Телом је на овом свету, то је сигурно. А Саша, Срђанов брат близанац, иако не личе, тих и миран, сада је ветеринар у Ушћу,ожењен, отац предивне ћеркице.

Срђан је основну школу завршио у Ушћу, одличан ђак увек био, а средњу медицинску је уписао у Шапцу и исту такође с одличним успехом завршио и уписао Војну академију коју је завршио 1990. и одмах ступио на службу, по распореду, у Мостар, и баш у време ратних дејстава. О томе какав је Срђан oфицир, старешина, брат, друг био, какве врлине и особине је имао, какву улогу у извлачењу војника, с поштовањем се говори још увек међу свим старешинама и колегама, а поготову међу бившим војницима које је спашавао.

Сам податак да је међу последњим официрима напустио Мостар најречитије говори о Срђановом моралу и војничкој части. Тада га је Генерал M. Перишић одликовао за све те заслуге и врлине и ванредно га унапредио у чин капетана. Након завршених дејстава у Мостару распоређен је на Бањицу, Топчидер, Војна пошта 2834, Војна полиција, специјална војна јединица.

Одатле је два пута ,у два наврата прелазио Дрину, а први одлазак у помоћ браћи преко Дрине био је,када је кренуо с Топчидера на Богојављење 19. јануара 1993, а већ за Светог Јована био стациониран у школи "Вук Караџић" у Братунцу. Даље је историја.

Ратовао је по Источној Босни, од Зворника, Скелана, Кравице, Братунца, Чауш, Обади, Коњевића Поља (Теочак брдо), Дрињача, све до Сребренице.

Оженио се 1997, додељен му је стан,унапређен је у чин капетана I класе. Имао је све врхунске квалитете човека и старешине и ко зна докле би догурао ,у војничком смислу, да на Косову нису почеле да се оглашавају ратничке трубе.Отишао је у нови рат и није се вратио.

Иначе, ратна трагедија је пратила одувек породицу Кошанин. Срђанов деда по мајци Милени, а и очев отац,значи други деда, погинуше 1944. године, бранећи ону Југославију. Ни покојни чика Душан ни тетка Милена нису упамтили своје очеве,а ни Срђанова ћеркица Срђана која је рођена након 53 дана од Срђанове погибије на Кошарама 1999. године.

Срђан је погинуо 19. априла 1999. Године, на Караули Кошаре, "Војни Извештај" говори да је Срђан Кошанин, капетан I класе (након смрти, постхумно додељен му је чин мајора) погинуо у борби с шиптарским терористичким снагама, храбро се борећи против тада знатно надмоћнијег непријатеља, али не устукнувши ни педаљ уназад.

Слика 
Званично је погинуо заједно са још тројицом колега, официра и подофицира, од гелера бачених од стране НАТО агресора, али је заправо страдао од метака калибра 5,56 мм НАТО у поврату из једне од акција из правца Тропоје, Албанија, где је са групом старешина из ПТ чете, минирао и дигао у ваздух добар део центра за обуку шиптарских терориста. Тим САС (британаца) их је сачекао у повратку на Кошаре и ту сасекао, само тројица преживеше.

Ето, неко три пута одлази у рат и погине, да свој живот за своју отаџбину, народ, браћу и сестре, децу,а неко нити један пут. Црно, али истинито и срамотно. Срђан је био храбар, тачан, прецизан, принципијелан, карактеран, и превише амбициозан старешина. Све мајке и очеви војника који су служили у Мостару знају за Срђана Кошанина који је све те војнике извукао из тога града и војних објеката из тог ратног пакла, али Кошаре су биле прави пакао за све нас, па и Срђана. Није Срђан пуно бринуо за себе колико за ону децу, војнике децембарске класе, њих око 80, такав је био. Много је Краљево и Срђаново Ушће код Краљева дало својих синова који су пали за одбрану своје отаџбине, њих 41-ог. Слава им вечна,Бог да им душу прости и помилује, амин.

Слика

 

Текст написао Срђанов колега и саборац:
П.пук.Милосављевић М. Братислав-Бобан
ВП 2834/1, Топчидер, Београд

 




Посећено је: 929  пута
Број гласова: 40
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Видомир Шалипур Муња

Милош Ћирковић

Љиљана Жикић

Браћа Милић













АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"