Протест ратних ветерана у Београду 07.12.2019 - www.gazimestan.rs








































Србско је било и биће Косово


Лазарева песма


Са Косова зора свиће


Догодине на Косову


Сини јарко сунце са Косова












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 3
Два дана: 408
Недељно: 3317
Месечно: 17064
Годишње: 110135
Укупно: 280028

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Слађана Станковић


Зоран Гаврић


Љиљана Жикић


Браћа Милић


Милош Ћирковић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Зоран Вујовић Вујке


Ђорђе Мартиновић из Гњилана


Данило Милинчић из Самодреже

7. децембар 2019.


Протест ратних ветерана у Београду 07.12.2019


Легенда каже да је након Првог светског рата краљ Александар I Карађорђевић дозволио једну улицу у престоници ратним ветеранима да просе. Милунка Савић, једна од најодликованијих жена у историји ратовања је између два светска рата радила као чистачица у једној банци. Брозов режим је био такав да су борачке пензије примали чак и они који су се већи део Другог светског рата борили у усташким и домобранским јединицама, а мањи део (пар месеци) као борци НОВЈ.

Управо та социјалистичка Југославија је сазидана на братству и јединству, идеал у који су само Срби веровали. Код нпр. Словенаца, Хрвата, Албанаца, муслимана тога готово да није постојало, пре би се рекло да спада у статистичку грешку.

Разбијање друге јужнославенске државе је започело на самом крају 1980-их година услед промене друштвено-политичког система, када је једнопартијски замењен са вишепартијским системом. Била је то одлична прилика да талог људског друштва исплива на површину, наручито у западним деловима СФРЈ... Србски народ је био већински од Вардара па до Триглава, а у скоро свим републикама је имао значајан проценат... и то је био велики проблем, јер га је требало сабити у једну републику.

Спољни фактор је играо значајну улогу и помогао унутрашњи фактор, тако да су хрватски и словеначки политичари почели почетком 1991. године да стварају себи паравојне формације, јер сама независност поготово у СР Хрватској није доносила жељени резултат, требале су етнички чисту државу.

Тако је у лето 1991. године започео рат, кратко у СР Словенији, а много дуже у СР Хрватској. Југославенска Народна Армија је покушала да заштити Србе, али није успела, јер се распала заједно са државом коју је чувала. Четрири године рата су донеле много зла. Лички, далматински, банијски, кордунашки, славнонски, барањски Срби су створили РС Крајину, која је настала крајем 1991. године, а нестала 1995. године у злочиначким акцијама: "Бљесак" и "Олуја".

Ни у СР Босни и Херцеговини није било срећније, баш напротив... један народ - три вере кренуо је у обрачун априла 1992. године. Удружено муслимани (исламизовани Срби) и Хрвати (покатоличени Срби) потпомогнути северноатланским земљама и арабским светом против Срба православаца. Западна Херцеговина, где је тврдо усташко језгро је очишћена од Срба...

У западном Подрињу је било најгоре, тамо где је Насер Орић командовао 28. дивизијом муслиманске ткз. Армије БиХ. Сарајево је био град концентрационих логора, ако нисте знали. Србски јунаци су храбро стали на браник отаџбине код Невесиња у два наврата, два Митровдана 1992. и 1994. године. "Коридор живота" је једна од најуспешнијих акција ВРС и СВК... Дејтонски (не)споразум је нашу земљу поделио на пола (?!) веровали или не.

Када су се ратне трубе преко Дрине утишале, кренуло је на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци. Заправо западни моћници су албанским терористима и сепаратистима давали из дана у дан све већу подршку: војну, политичку, економску, логистичку, медијску...

Иако је Војска СР Југославије успела да неутралише 1998. године ткз. Ослободилачку Војску Косова... НАТО пакт је приступио триковима, тако што је послао шпијунску мисију ОЕБС-а у нашу јужну покрајину у пролеће 1999. године, где су они снимили све шта их занима... 24. марта 1999. отпочела је агресија и варварско бомбардовање Србије и Црне Горе, како су назвали "Милосрдни анђео". А изговор им је био лажирани извештај Виљема Вокера о "случају Рачак".

За 78 дана је учињено толико зла нашем народу да је мала реч геноцид, јер су нас гађали са бомбама које су имале осиромашени уранијум. Покушали су агресори које су сачињавали поред албанских терориста, Војска Републике Албаније, британски и амерички специјалци, Легија странаца и разни други белосветски олош, највише из арабског света...

...из Албаније две копнене инвазије, прву преко Јуничких планина, у рејону карауле Кошаре, а мало касније преко Паштрика... када су наши браниоци које су чинили Војска Савезне Републике Југославије и нешто руских добровољаца да зауставе хијене у људском облику, нашем политичком руководству је подметнут некакав Војно-технички споразум у Куманову 9. јуна 1999. године, који је ступио на снагу дан касније.

Према том неспораузму, наша војска, полиција, администрација се повлачи са Косова и Метохије, а нашу јужну србску покрајину заузима међународна заједница из мисије УНМИК-а и КФОР-а. Њихов циљ је да помогну Албанцима да истерају преостале Србе.

Октобра 2000. године дошло је до промене власти у Републици Србији. Дошао је нови режим, где је било непожељно причати о страдању наших сународника и јунаштву наших војника, хероја... некакав невладин сектор почиње да добије невероватно велику пажњу и публицитет, такав да се здравом човеку вртела памет у глави. Опет 2012. године се мења власт, где су настале мале корекције што се тиче информација и обележавања неких годишњица.

 

*   *   *

 

Незадовољни својим статусом србски ратни ветерани су отпочели свој протест 5. октобра 2019. године у Пионирском парку у сред Београда. У троуглу зграде Председништва Србије, Скупштине Србије, Радио Телевизије Србије... Међутим, они су и даље невидљиви за надлежне институције, који немају слуха за њихове захтеве, који се огледају у неколико тачака.

Између осталог, постоје нека удружења ратних ветерана који су протеклих 15 година из државних фондова покупили незанемариве суме новца на своје пројекте, тако да се ситуација додатно компликује, јер држава барата са релативно малим бројем ветеранске популације: они људи који су 1990-их били на бранику отаџбине.

Посетио сам више пута тај пионирски парк последња два месеца и продиванио са њима коју где сам се и уверио у маћехински однос државних функционера према њима и њиховим проблемима. Чак сам у госте емисије Разбуђивање позвао да ми гост буде Ненад Станић, један од покретача идеје да се ратни ветерани окупе у Пионирском парку...

Велики народни протест они су заказали за суботу 7. децембра 2019. тачно у подне. Долазим тамо са занемаривим закашњењем и већ са бока видим два позната лица: Михаило Меденица, новинар и један борац јунак битке на Кошарама 1999. године. Мало дање сретнем Лазара, ужичког студента, Декија из организације итд.

За говорницом беше Ненад Станић који је грмео преко микрофона, како сам каже "нема шта да се губи", и да жели поштовање за све ратне ветеране, а не само за полтронска удружења. После њега реч је добила Владина мајка, Лозанка Радоичић, јер је њен најстарији син погинуо на Кошарама 30. септембра 1998. године, читавих шест и по месеци пре копнене агресије "Стрела 1".

После тога реч су добијали и други ветерани, који су наводили да се боре за истину, да наша деца у школама уче онако како је било, да су отаџбину бранили хероји, а не пробисвети и олоши, плаћеници и кукавице. Један од говорника био је и ратни инвалид Веселин Узелац...

Затим момак учесник битке на Паштрику 1999. године који је спасавао рањенике, што су их амерички бомбардери засули тепих бомбама... и једна жена доби реч: Славица Попадић, она је била болничарка у време НАТО агресије, а њен син на положају... Руски добровољац Алберт Андиев је исто добио прилику да каже своја осећања и размишљања... ређали су се говорници један за другим, али прављене су паузе.

Организатори су позвали присутне да им се придруже у шетњи по Кнез Михаиловој улици, што већи део јесте послушао. На сваких стотинак метара скандирало се "Живела Србија", док су у колони певане патриотске песме. Поред мене беху Шабчани: Марија, Данијела, Жељко, Марко...

Оно што је мени било запрепашћујуће јесте један јако дирљив моменат на почетку улице Кнеза Михаила, када смо застали и када је један улични свирач на виолини почео да свира "Пукни зоро", где су многи загрљени певали. Спазих једног ветерана са црном беретком (припадник војне полиције) који није могао да се суздржи већ је брисао очи пуне суза, јер баш у том моменту смо певали

"...а најбољих нема, однео их бој..."

 

Загрлих га и осетих те емоције, док је он јецао за својим другом, који му је био као брат. Однеле га бомбе НАТО пакта.

Настављамо даље све до почетка Калемегдана уз застајкивање и скандирање Србији. Београд је могао да види поруке и транспаренте са именима и сликама хероја јединица које су те 1998-1999 гинули на бранику отаџбине. Људи су застајкивали и сликали и снимали. Веровали или не, почело је буђење...

Најпосле се ратни ветерани вратише у своју кућу, а то су шатори у Пионирском парку, а ми својим обавезама. Подржати ратне ветеране није срамота, зашто би то било? Није срамота ни да их посетите у том Пионирском парку, да им дате подршку, на овај или онај начин. Једноставно, њима то значи, а вас ништа не кошта.

Ако су државе пре 60 или 90 година игнорисали ратне ветеране и одбацивали их, ми на то немамо право јер они нису терет већ ТЕМЕЉ ове државе и народа.

 

 

Чуле
07.12.2019.

 




Посећено је: 678  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:



















АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"