Ево пишем кћери, са последње страже,
већ годину дана, видели се нисмо,
кроз папрат и шуму, душманин се чује
ваљда ћу ти, мила, завршити писмо.

Сви су моју мртви, другови из вода,
винули су душе горе у небеса,
већ четири дана сам положај браним,
око мене је крв и мртва телеса.

Опрости ми мила, крива су ми слова,
од србе и беса, дрхтим док ти пишем,
тај, што с' ратом поче своје дете грли...
бар да могу косу, да ти помиришем.

Ево све су ближе, халачу и вриште,
веселе се пашчад, када вук издише.
Зар мисле да могу, уплашити оца
када својој кћерки задње писмо пише.

Не љути се на ме мила кад одрастеш.
Нисам знао кћери бити кукавица.
Са облака белог чуваће те тата.
Заувек ћеш бити моја девојчица
 

Марко С. Марковић
26.03.2019.