Посета вечним кућама Николе Поповића и Ивана Васојевића у Старом Расу 10.04.2021 - www.gazimestan.rs






















































Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 478
Два дана: 782
Недељно: 3060
Месечно: 15635
Годишње: 135253
Укупно: 498366

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Видомир Шалипур Муња


Милош Ћирковић


Браћа Милић


Зоран Гаврић


Срђан Кошанин



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

12. април 2021.


Посета вечним кућама Николе Поповића и Ивана Васојевића у Старом Расу 10.04.2021


Пролеће 1999. године...

Под изговором спречавања "хуманитарне катастрофе" Северноатлански савез се умешава у унутрашње ствари СР Југославије и отпочиње геноцидну акцију Милосрдни Анђео, са циљем да помогне Албанцима у отимању јужне србске покрајине.

Тиме су настављени оружани сукоби на простору бивше Југославије у последњој деценији 20. века. Било је то увече 24. марта, злогласно су забрујали изнад Балкана "гвоздене птице" које су бацањем бомби започеле агресију на Србију и Црну гору... Последице су биле застрашујуће и несагледиве.

Само два дана раније шеф Мисије ОЕБС-а Вилијам Вокер је повукао својих 2.000 шпијуна са Космета чији је циљ био да 3 месеца осматрају кретање војно-полицијских снага на КиМ, а онда још лажирао и надувао "случај Рачак".

Приштинском корпусу стижу појачања из осталих корпуса Војске Југославије, као и страни добровољци (углавном из Руске федерације). Циљ је био створити одбрамбени бедем.

78 дана је трајало варварско бомбардовање и напади са свих страна, односно из свих околних земаља. У том периоду агресија се водила и у ваздуху, на води и на копну. Према Србији из правца Албаније је кренула права КОПНЕНА ИНВАЗИЈА на Велики Петак 9. априла 1999. године.

Тај напад је носио шифровано име "Стрела 1", који је покренут на планинском венцу Проклетије подно Јуничких планина, на тероторији општине Ђаковица изнад села Батуша. Прво је уследио мањи напад - лажњак преко карауле Морина, а онда жесток напад код карауле Кошаре. Више хиљада агресорских војника међу којима је било припадника Окупаторске Војске Косова, регуларне Војске Републике Албаније, НАТО специјалци, Легија странаца, ветерани Чеченског рата и разни други плаћеници.

 

Док су одбрану прва два дана чинили само војници 53. граничног батаљона Приштинског корпуса под командом тада капетана Душка Шљиванчанина. Тек касније су пристигли делови херојске 125. моторизоване, 72. специјалне и 63. падобранске бригаде... као и 5. батаљон војне полиције за специјалне намене са Топчидера.

Сви они су се увезали у непробојни бедем који је више од два месеца чувао границу од агресора да не буде пробијена. Управо ове борбе током Битке на Кошарама су изнедриле велики број јунака који се показаше достојним Лазареве клетве и Косовског завета.

Тек 14. јуна 1999. године када је државни врх СР Југославије потписао Кумановски мировни уговор са НАТО пактом чиме је окончана агресија и наше војно-полицијске јединице су повучене у централне делове земље.

*   *   *

22 године касније...

Протекле две деценије у Србији се издешавало сијасет лоших и наопаких ствари. Почевши од евро-атланских интеграција, радикалног заокрета у спољној политици, испоруке наших официра у Хашки трибунал, уништавање привреде, одвајање Црне Горе од Србије, пуштање преко 2000 албанских криминалаца на слободу у замену за ништа, поништавање пресуда НАТО злочинцима, Срби који су живели јужно од Ибра су прогнани марта 2004. године итд.

Мали број искрених родољуба и поред свега се бори, труди да нас не униште да нас не сломе и не покоре. А раде то префригано у свим сверама друштва. Чак се и не скривају већ јавно бљују отрове и трују нам децу, омладину... Заправо скривају своју одговорност за нови геноцид над Србима.

Упознах ономад Петра Мишића у Гајдобри кога сам угостио у 39. емисији Разбуђивање. Он је пред камерама и испричао да је учесник тог чувеног Боја на Кошарама, где је остао без десне потколенице... било је то 9. априла када је предводио три борбено-оклопна возила (БОВ). Тог дана је погинуо и млади војник од 20 година живота, Никола Поповић из Новог Пазара и то на веома страшан начин.

Његови ратни другови одлучише да дођу ове године у суботу 10. априла у Нови Пазар на гробље Шестово и да одрже парастос свом погинулом саборцу и брату Николи Поповићу. За ту прилику они су специјално израдили мајице за са његовим ликом, а на позадини исписаше стихове које је песиник Василије од Семберије посветио Поповићу.

Тако се Мишић и ја нађосмо у Београду на Сајму па онда кренусмо доле на југ пут Старог Раса. Била је то прилика да се мало из диванимо. Уз пут смо се налазили са његовим другарима из 52. артиљеријско-ракетне бригаде који дођоше из Лесковца, Врања, Ћићевца, Чачка, Крагујевца, Ниша... Они ведри и расположени јер се после толико година сви видеше на једном месту.

У Новом Пазару нам је домаћин био Ненад, покојног Николе рођени брат. Њему је било веома драго што саборци нису заборавили његовог брата и што се труде да његова жртва не падне у заборав.

На гробљу нас дочекали Николе пријатељи, кумови и рођаци, као и свештеник СПЦ који је служио парастос косметском витезу. Ненада су понеле емоције, највише онда када су му Мишићеви момци уручили мајицу са Николиним ликом, као и урамљену песму. Све време парастоса на вечној кући стајала је национална тробојка.

Прота је након парастоса морао својим путевима, а ми одосмо до једног ресторана на послужење. Више је то била прилика за диван јер се придружио и саборац Бегановић из Берана. Они су тада и еволуцирали успомене на догађаје који су се дешавали тада, али и саборце који су били део њиховог вода.

Изнад Новог Пазара постоји православни манастир Ђурђеви Ступови, древна србска светиња коју је Велики Жупан Стефан Немања подигао 1171. љета Господњег. Сви одреда смо отишли тамо да посетимо храм и да чујемо духовне поуке црквених отаца. Међутим није никог од монаштва било у том моменту тако да смо се усликали у пар фотографија и купили у продавници неко нешто.

Дружење је настављено у Видиковцу, јер ретки су овакви моменти да се скоро цела екипа нађе на окупу. Верујем да су момцима срца била пуна. Емоције су им прорадиле, Бегановић и поред свих перипетија је успео да дође, а човек се расплакао од среће.

*   *   *

Недалеко од Новог Пазара налази се варошица Сјеница, свега 55 км на запад. Од раније сам причао већ са Петром да баш због тога када смо већ прешли толики пут да одемо тамо и нађемо гроб Ивана Васојевића Васкета, који је у Милкићевом роману "Зов карауле" описан као Јагуар. Није легенда већ је жива истина да је млади Иван Васојевић повео 11. априла 1999. године 12 својих сабораца у јуришу на преко 200 албанских терориста Окупаторске Војске Косова. Он је тада погинуо, док су се агресори повукли у паничном бегу...

Телефоном је звао Петар Иванову сестру Биљану, али се она не јавља... Већ сам се ражалостио да неће од тога бити ништа. Звао сам и Ивана Дражића, молећи га за помоћ да ми бар село каже где је па да некако нађемо, али није могао да се сети имена, само ми дадне Биљанин телефон. Звали смо по три пута, али се не јавља...

Време је истицало и уједном се јави Биљана Петру и рече да можемо доћи... нико срећнији од мене. Дођосмо у Сјеницу до Васкетове породице и упознасмо и родитеље и сестру, док је она остала кући, нас четворо одосмо пут села Доње Горачиће где је Иван Васојевић заправо сахрањен на породичном гробљу.

Тамо чак и не може се доћи аутом до гробља, већ нас је њихов један рођак превезао џипом, нас четворо. Успут нам дадоше родитељи књижицу "Угашена младост" која је написана  у Иванову част од Драгослава М. Брновића.

Дошли на планину, врлет преко 1.200 м.н.в. Ветр дува, снег около, а ми уђосмо на гробље. Мајка Анђелија плаче, све суза сузу стиже. Како сина да прежали кога је родила и отхранила, а држава га још и заборавила. Долазе саборци из Бригаде везе (некадашњег 398. пука из Ужица), не само на годишњицу погибије... Они су Васојевићима као породица. У очима мајке Анђелије видели смо велику тугу, али и зрно радости. Радост јер је су дошли људи да обиђу гроб њеног Ивана, поноса Васојевића.

 

Упалисмо свеће за Васкета да горе за покој душе његове. Тата Грујо нам испричао и детаље о његовој погибији као и нечасним радњама његовог претпостављеног који се јавио тек 2008. године породици, као да ништа није било. Иначе рекоше нам и ово да ниједан генерал, нити државник тј. председник, премијер, министар... нису никада посетил гроб Ивана Васојевића. Искрено ово је срамота за све њих. Како то држава брине о својим најбољим синовима? Да ли је тешко да неко из највишег врха власти макар на округле годишњице посети вечну кућу наших јунака.

Усликали смо и пар фотографија, не ради личне промоције, не ради некаквог интереса, већ зато да и други родољуби нађу бар мало времена и посете гроб јунака новог доба Ивана Васојевића. Људи моји, па то је само 290 км јужно од Београда, 240 км западно од Ниша, 80 км јужно од Ужица и 180 км северно од Подгорице... Кад већ долазите на Увац, Златибор, Златар, Голију... на неки одмор, планинарење, дођите и овде, нећете тиме ништа изгубити у животу.

Како се већ мрак примицао ми се поздрависмо са Васојевићима и одосмо преко Нове Вароши и Пожеге на аутопут па кућама. У једном дану смо обишли гробове два јунака, два сокола, два хероја, два витеза. Они су своје животе уградили без икаквог размишљања у темеље наше слободе и немамо никакво право да их заборавимо, јер како ће сутра Господ да се сети нас када будемо улазили у Царство Небеско?

 

НЕМА ПРЕДАЈЕ - ИЗА ЈЕ СРБИЈА!
У ПРИЗРЕНУ СУТРА И ДОВИЈЕКА!

 

Написа: Чуле
11.04.2021.





Посећено је: 399  пута
Број гласова: 0
Просек: 0,00

Tags:
NIKOLA POPOVIC
IVAN VASOJEVIC
GROBLJE SESTOVO
NOVI PAZAR
OPSTINA SJENICA
DONJE GORACICE
KOSMETSKI VITEZOVI
BOJ NA KOSARAMA
APRIL 1999
KRVAVI VASKRS
METOHIJA KOSOVO
GRANICNI BATALJON
ARTILJERIJSKA BRIGADA
PETAR MISIC
DUSKO SLJIVANCANIN
NATO AGRESIJA


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Постоје људи којима је отаџбина светиња: Иван Васојевић - Јагуар

Ко скрнави битку на Кошарама

Отварање мурала Драгану Комарици и Ивици Серафиновићу 5. јуна 2021. у Смедереву

Постоје људи којима је отаџбина светиња: Иван Васојевић - Јагуар

Авантуре рањеног потпуковника Младена Божића

Прича Петра Мишића, потпоручника Војске Југославије о три БОВ-а на Кошарама

Битка на Кошарама 1999. године: Исповести и сведочења













АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"