Лозанка Радоичић: Кошаре, наша рана до гроба - www.gazimestan.rs


































Лазарева песма


Уснила је дубок санак


Видовдaн


Вила са Кошара


Сини јарко сунце са Косова












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 104
Два дана: 162
Недељно: 825
Месечно: 5185
Годишње: 34228
Укупно: 39284

Највише посета
23.7.2018 795




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Видомир Шалипур Муња


Милош Ћирковић


Љиљана Жикић


Срђан Кошћанин


Слађана Станковић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Ђорђе Мартиновић из Гњилана


Данило Милинчић из Самодреже

5. јун 2018.


Лозанка Радоичић: Кошаре, наша рана до гроба


За три месеца колико је наш Влада био у војсци, он се некако променио, уозбиљио, раскрупњао а био је пре одласка на служење војног рока 19-годишњи насмејани дечко којем још честито ни брада није пристигла за бријање и који још није нашао сродну девојачку душу.

Са сетом и већ сраслом тугом причају Лозанка и Момчило, родитељи Владимира Радоичића, ауто-механичара из Жаркова.



Као војник јунске класе ВЈ, са још незавршеном војном обуком, Владимир је 30. септембра 1998. године послат на опасан задатак у гранични појас карауле Кошаре. Ту, на обронцима проклетих Проклетија, на самој граници са Албанијом, дочекала их је заседа албанских терориста из УЧК. Голобради Владимир и још четворица војника изгубили су живот.

Ове непотребне жртве пале су пре чувене одбране Кошара која се десила наредне године када су у јеку НАТО агресије, албански терористи са својим заштитницима из Алијансе покушали копнени продор на Косово и Метохију.

Тек када би се причало о Кошарама и херојској одбрани југословенске војске и добровољаца у време НАТО агресије, неко би се присетио и страдалника који су им претходили.

 


Кофер успомена

Слику страдања свог најстаријег сина Владимира Радоичића, родитељи живе сваки дан. И тако, скоро 20 година. Лозанка и Момчило са собом редовно носе кофер успомена. У њему су Владине слике у униформи, две књиге посвећене Кошарама и последњим данима младића из Жаркова.

Новински чланци у којима углавном Лозанка прича о свом јаду, кобним пропустима у војсци, судским пресудама и жељи да се слична трагедија не деси више ниједној мајци.
- Ми смо тужили генерале, то је био начин да преживимо. Војници су били део Нишког корпуса и нису завршили обуку - прича Лозанка.

 


Калкулантске игре око снимка злочина

Напад је организовао злогласни Агим Рамдани, вођа терористичке групе "Кобра". Толико су били поносни на своје "херојско" дело да су након злочина организовали конференцију за медије, а цео напад и забележили камерама.

Снимак је доспео и у српско Тужилаштво за ратне злочине али су тужиоци калкулантски чекали погодан политички тренутак да по овом непобитном доказу поступају. Од тужилаштва је снимак добили и Радоичићи.
- Негде у марту 2009. требао је да дође Брамерц и тек тада је пуштен снимак на РТС. Векарић је безобзирно лагао како су, ето, ових дана добили снимак од колега из Албаније. Тужилаштво га је држало две године у фиоци. Уосталом, ја сам га добила од њих - открива Лозанка.

На снимку егзекутори приказују како жртвама узимају оружје и претресају џепове.
- Препознала сам свог сина... Препознала сам његову руку док је један Шиптар подиже да би му скинуо прслук - тихим гласом говори Владимирова мајка.

Још у Ваљеву, на заклетви, тамошњи официр ВЈ је родитељима поручио да не брину, да њихови синови неће бити послати на Косово и Метохију. Они још нису завршили шестомесечну обуку да би били ангажовани у ризичним подручјима.

То их је у први мах утешило, али мајчина брига никад не узима одсуство. Медији су месецима већ објављивали онеспокојавајуће вести о томе како припадници терористичке УЧК праве сачекуше за српску полицију.
- "Шта ако и војска мора да притекне у помоћ и ако мог Владу пошаљу доле", размишљала је.

Није ни слутила колико је њен страх оправдан. До оног дана када су им у кућу банули официри војске тадашње Савезне Републике Југославије, нису ни знали да им је син послат на границу са Албанијом.

 


Павковић једина светла тачка

Генерал Небојша Павковић био је светла тачка њихових сусрета са високим официрима тадашње војске. Са саосећањем је примио четворочлану породицу из Жаркова. Саслушао њихову трагичну причу. Обећао да ће да провери ко је наредио да се покрећу деца на опасан задатак а да ни обуку нису завршили.
- А, ето, видите где је генерал завршио - жали Момчило хашку судбину некадашњег команданта Приштинског корпуса и начелника Генералштаба.

Није им дао да се врате аутобусом. У Жарково су стигли службеним генераловим аутом. Ургирао је да Лозанка буде пребачена из 21. маја, фабрике ауто-мотора на издисају, у Југопетрол, где се ова жена са средњом машинском школом и пензионисала.

Док хвали "Вести", које су јој бесплатно послале примерак књиге Павковићевих мемоара, неутешна мајка замера што генерал није навео догађај који је однео живот њеном сину и четворици војника. Пренела је ту замерку и Павковићевом брату, да би се у следећем издању нашле две нове реченице - место и време напада и имена страдалих.

- Последњи пут сам се са Владом чула дан уочи погибије. Он ми Косово и Метохију уопште није помињао. Све време је говорио да су смештени на једном брду крај Ниша.
- Влада је 27. септембра 1998. године имао излазак и ујак, мој брат од тетке, га је извео и одвео у село код бабе.

Ником од фамилије он није ништа рекао, није помињао да ће их сутра послати на Косово и Метохију. Дан уочи трагедије звао нас је на кућу преко радио-везе. Изненадио се што сам се ја јавила, јер је мислио да сам на послу. И тада ми је помињао да су на брду код Ниша и да је мало хладно. Обећао је да ће се јавити чим буде могао. Више се нисмо чули - скреће поглед Лозанка.

 


Кобна вест

Неће заборавити ни дан после заседе када јој на интерфон звоне представници војске.

Лозанка је на послу узела слободан дан и сећа се како је у 9,15 часова искључила телевизор. Када о томе размишља види као неки знак, јер у породици Радоичић, као и у већини српских породица, ТВ је стално укључен. Тада је зазвонио интерфон.
- Потпуковник Дабић, још један официр ВЈ и двоје медицинских радника. Када сам видела његово озбиљно лице, знала сам да није добро. Донели су телеграм да је мој Влада погинуо на Кошарама.

Ма људи какве Кошаре, он је нама рекао да ће бити на вежбама на неком брду поред Ниша, да ће ту бити други део обуке - покушала је очајна мајка да заустави тренутак страшне истине.

Врисак и њено стропоштање на под били су знак да јој медицински радници притрче и дају ињекцију за смирење.
- Убили сте ми сина, још ми не дате ни да га ожалим - одбила их је.

Од тада креће оплакивање сина првенца и истовремено тражење одговора како је младић који није ни завршио редовну војничку обуку, а поготову не ону захтевнију која је предвиђена за извиђачко-диверзантску чету, којој је припадао, могао да заврши на опасном граничном прелазу где су бандитске чете УЧК спроводиле крвави пир.

Све се уротило против њих. Родитељи су тешко дошли и до Владине војне књижице, а још теже су нашли адвоката који ће их заступати у тужби против државе, односно генерала одговорних за наредбу да се петорица војника жутокљунаца шаље на задатак у опасну зону.

Тужба им је одбачена као неоснована. Генерали нису одговорни јер је начелник Генералштаба Момчило Перишић 18. маја 1998. скратио редовну војничку обуку са пет месеци и 22 дана на два месеца и 23 дана.

 

 

Постхумни орден положен на гроб

Петорицу страдалих војника - Владимира Радоичића, Миладина Гобељића, Павловић Илију и Милоша и Јоцић Мирослава постхумно је одликовао још тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић.

Радоичићи су из листа "Војска" сазнали да су у команди Треће армије у касарни Пантелеј уручени ордени породицама погинулих.
- Нас нико није звао, као да наш Влада није ни постојао - пао је Лозанки мрак на очи.

Она тада пише писмо генералу Владимиру Лазаревићу, команданту Треће армије, који је одмах наредио да се ордење подели породицама.
- Ја тај орден могу да узмем само са гроба свога сина. Нико у војсци није заслужио да га из његове руке преузмем - одговорила је официру када је телефоном најавио долазак војне делегације.

И тако је и било. Отишли су заједно на гробље, представници војске су положили орден на Владимиров гроб, а породица га потом однела кући.


Момчило каже да га не узима у руке.

 

 


"Шамар" Перишићу

Тако се војска "покрила" за несхватљиво жртвовање младих војника који, иако су били пребачени у извиђачко-диверзантску чету, за тако кратко време нису били вични ризичном задатку.

Лозанка и Момчило Радоичић нису одустали. Тражили су пријем код Перишића, тада већ политичара у редовима опозиције. Било је то мучно искуство.
- На једвите јаде нас је примио. Написала сам и писмо и - ништа. Супруг је баш био упоран и звао телефоном, а они кажу, ништа није стигло. Једном ја узмем слушалицу и кажем: "Немојте да нас лажете, како није примио када ја имам отпремницу са потписом његове секретарице".

Било је то у уторак, већ у среду их зову и кажу да је генерал слободан у четвртак.
- Сачекао нас у канцеларији, онако војнички. Кажем му да нас интересује само једно - да ли постоји та фамозна одлука с његовим потписом о скраћењу обуке.

Он ни пет ни шест: - "То ви не можете да докажете, али зна се ко управља овом државом. Можета да тужите Милошевића и државу за накнаду штете". Ја му одговарам: "Извините ко је задужен у држави да у име Господа Бога одређује колико вреди живот једног детета".
 

 

 

Искуство са Женама у црном

Покуцала је Лозанка и писала на све могуће адресе. У почетку, у својој политичкој наивности, обраћала се и невладиним организацијама - од оне коју води Наташа Кандић, преко оне коју је представљала сада покојна Биљана Ковачевић-Вучо.

- Обратила сам се и Женама у црном. Јавља ми се на телефон секретарица Сташе Зајовић и каже да је она у Индији, да сутра долази и да већ прекосутра иде за Америку. Уграбим онај дан док је у Београду и испричам је о чему се ради. Пустите то око старијег сина, гледаје како да вам помогнемо око овог млађег, каже ми.

Мислим се се, шта има да ми помажете око Бранимира. Он је ту поред мене и ја ћу да се борим како знам и умем за њега - препричава своје отрежњујуће искуство са НВО.



После оваквог убојитог Лозанкиног "шамара", генерал Перишић се окреће према Момчилу, а њу игнорише.
- Перишић је хтео да ми поклони неку књигу са посветом. Нисам хтео да је узмем. Рекао сам му да смо тужили војску и да и њега треба да тужимо - надовезује се Владимиров отац Момчило.


Слаба им је била утеха што је 2016. постала правоснажна пресуда против осам Албанаца који су учествовали у заседи. Суђено им је у одсуству, а Виши суд у Нишу их је осудио на по 15 година затвора. Не само што су недоступни српским властима, већ су двојица добила високе функција у данашњој тзв. Косовској полицији тј. КПС, један је постављен за градоначелника Обилића, док је Рустем Бериша догурао најдаље - он је сада министар безбедносних снага у влади Рамуша Харадинаја!

 


Непристојна понуда ТВ Хепи

Родитељи од тада не престају да подсећају на жртву коју је њихов 19-годишњи син дао за отаџбину. Где год је неки протест Лозанка узме урамљену слику сина у војној униформи и придружује.

Тако је учинила и недавно када се српским ветеранима протествовала испред ТВ Хепи због емитовања интервјуа са злогласним вођом УЧК а сада председником владе у Приштини Рамушом Харадинајем. Само неколико дана касније, стиже јој позив из ове телевизије да гостује код њих.
- Не иде да ја једне ноћи будем у знак протеста испред телевизије, а други пут да гостујем у вашем студију - одбила их је.

Поносни и достојанствени су били Радоичићи и када су им из војног одсека Града Београда саопштили да су добили стан, што је била одлука градских власти за све породице погинулих полицајаца и војника на Косову.
- Мој син је имао стан. Из њега смо га испратили у војску из које се није вратио. Нама стан не треба - одбрусила је пркосна мајка.

На крају је Скупштина града одлучила да једноипособни стан, такође у Жаркову, додели њиховој ћерки Јелени. Са млађом сестром је Владимир био посебно везан. Она је данас удата у Старчеву и - чека бебу. Син Бранислав, средњи од троје деце, има четворогодишњег Данила.
- Њега нисам хтео да дам у војску - каже стегнутих вилица Момчило, који је пензију дочекао као пословођа у Ц маркету.

Земљу која свако мало ратује, неретко без дефинисаног циља и уз бесмислено жртвовање младих живота, породица Радоичић из Жаркова окусила је на најболнији начин.

 

 

Извор: vesti-online.com
30.04.2018

 




Посећено је: 102  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Кошаре













 


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"