Лазарева субота - Врбица у Призрену 8.4.2017 - www.gazimestan.rs


































Сини јарко сунце са Косова


Са Косова зора свиће


Ајде Јано


Ораховцу башто рајска


Вила са Кошара












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 105
Два дана: 187
Недељно: 829
Месечно: 5671
Годишње: 46808
Укупно: 51864

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Зоран Гаврић


Милош Ћирковић


Срђан Кошћанин


Слађана Станковић


Љиљана Жикић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Данило Милинчић из Самодреже


Ђорђе Мартиновић из Гњилана

1. новембар 2017.


Лазарева субота - Врбица у Призрену 8.4.2017


На крајњем југу Косова и Метохије налази се град Призрен, покрај реке Бистрице, а подно планине Паштрик и Коритник... Средњовековна Србија, којом је су столовали србски цареви из династије Немањића средином 14. столећа имала је царске дворе управо у Призрену. Тада је овај град био економско, политичко, војно и кулурно средиште читавог Балкана, јер Србско царство је у то време била најмоћнија сила југоисточног дела Европе, простирући се од Саве и Дунава на северу, па на три мора (јадранско, јонско и егејско) на југу.

Србски краљеви и цареви су само у Призрену направили неколико значајних споменика културно-историјске баштине као што су: Богородица Љевишка (1307.) и манастир Свети Архангели (1352.)...

Најездом Турака Османлија на Балкан у 14. столећу, урушава се средњовековна србска држава којом је управљао цар Урош Нејаки. Османлије су у ове крајеве донели исламску религију. У читавом 19. веку и почетком 20. века, Призрен је био веома значајно место и за Србе и остале народе у Старој Србији. Аустро-Угарска, Русија су имале овде своје конзулате.

Срби су у Призрену били већина све до 1941. када су албански балисти уз помоћ италијанске фашистичке војске починили велике злочине са геноцидним предзнаком. После Другог светског рата, југославенске комунистичке власти нису ништа чиниле да се злочинци казне, а прогнани Срби врате на простор Косова и Метохије. Србска Православна Црква, њено свештенство и верници су доживљавали невиђени терор и понижавање од Албанаца и југославенских комуниста. У Призрену је био центар Рашко-Призренске епархије.

У ратним сукобима крајем 1990-их година србско становништво је наставило да се исељава из Призрена. А поготово након Мартовског погрома 2004. када су Срби поново прогањани и њихова имовина и културно-историјска баштина уништавана од албанских екстремиста.

Данас, Срба у Призрену има јако мало, могу се на прсте обе руке избројити. Постоји само једно дете - Милица Ђорђевић, у читавом граду, који је некада био србска престолница.

Удружење Срба Призренаца из Београда је огласило свој плакат, односно најаву да води наше људе у свој матични град, поводом великог православног празника Лазареве суботе - Врбице, крсна слава манастира Свети Архангели (иначе Душанова задужбина). Пријавило се нас неколико другара, комшија, рођака, јер смо желели да видимо мало више и боље овај град.

У петак вече 7. априла, одмах након концерта у крипти храма Светог Саве на Врачару, крећем аутомобилом комшинице до Главне железничке станице, одакле је био заказан полазак са два аутобуса. Тамо срећем мога имењака са Динаре. Далматински Србин који никада до сада није био на Космету. Диванили смо ту мало, а онда срели и једног познаника са ранијих путовања.

Углавном је на овом путовању доминирала старија популација, поготово у нашем другом бусу. Мало смо диванили, више дремали и тако смо ујутро после свитања стигли у Призрен. Сунце је обасјало прелепи град на Бистрици и тако нам пожелело добродошлицу.

Спуштамо се у манастир, неко са стварима, а неко без и одмах улазимо у обновљени део манастира на празничну литургију. Након тога смо имали посан доручак. Било је ту пуно људи, пристигли не само из Београда, Новог Сада, Ваљева... него и читавог Космета, пошто је била храмовна слава. Имали смо прилике да чујемо и песме, односно пар момака је на хармоници и гитари свирало познати етнос јужне србске покрајине.

Нешто пре подне, ми из Београда смо аутобусима кренули за центар града, да обиђемо Призрен и видимо његове знаменитости. Град је био пун, да ли због лепог времена или је то иначе обичај Призренаца, не знам. Видели смо чувени платан који је засађен у време цара Душана, половином 14. века. Нас пет није могло да га рукама обухвати.

Обишли смо на брду изнад Призрена православну цркву која је још увек оштећена и похарана из времена албанског зулума 2004. године. Спустили смо се и до цркве Св. Ђорђа, наше цркве која је обновљена тек пре пар година. За ову цркву је иначе мало познато да је на вратима написано "Морто Серби", 17. марта 2004. године... углавном се мисли да је то за цркву у Подујеву. Ту нам је био један млади човек домаћин и испричао неке детаље о самом Призрену и цркви у којој службује.

Пошто је Призрен центар Рашко-Призренске епархије СПЦ, тако смо обишли и Призренску богословију, која је свој рад обновила тек 2011. године, после свих сукоба и погрома над србским живљем у покрајни. Данас она има преко 100 ђака који долазе углавном са простора Косова и Метохије, али и осталих србских земаља.

Призрен није Призрен, ако не видите чувену цркву Богородице Љевишке. Тако да смо пешака овде дошли и имали прилике да видимо како је уништен бисер србске баштине у албанском погрому 2004. године. Скоро да нема србске цркве а да га полиција не чува нон-стоп.

Враћамо се назад у наш конак, где смо присуствовали вечерњој служби у манастиру, а онда и посној вечери. Ту је једна жена, пореклом из Призрена читала своје песме, које је написала у збирци објављеној прошле године. Услед премора нисмо се пуно задржавали напољу, већ смо отишли на починак. Распоред спавања је био најбољи показатељ да "кад чељад није бесна, ни кућа није тесна".

У једном моменту прилази ми момак мало млађи од мене и вели ми да ме познаје од некуда... Ја се снебивам и враћам филм уназад размишљајући одакле се можемо познавати пошто је и мени његов лик малкице познат. Испостави се да живимо један од другог 150 метара, а знамо се са бус станице.

Ујутро је пре доручка била је служба. Већина нас је и присуствовала. После доручка, игуман Михаило је дозволио опет песме и једном старијем човеку да прочита нека своја запажања, јер је он долази на Космет већ 50 година.

Тај други да нашег пута 9. априла кренули смо у Велику Хочу, општина Ораховац, једну србску енклаву коју сви знају по добром вину и пасуљу. Обишли смо православне цркве у овом месту, којих има 13 чини ми се. Видели смо и најстарију цркву на Космету, црква светог Николе. На локалном гробљу видео сам једног Србина, који је још давне 1971. убијен од својих комшија Албанаца. Чули смо такође причу о србским четничким војводама (дружина Лазара Кујунџића) који су овде ратовали више са Бугарима, а мање са Турцима, почетком 20. века.

Купили смо чувено хочанско вино и седели мало на сунцу. Ту је била неколицина деце које смо понудили са посним кексом. Они су узели све, на нашу радост и смех.

Настављамо даље. Идемо у Грачаницу, још једна србска енклава недалеко Приштине, у којој се налази истоимени манастир, још један бисер србске православне ризнице саграђен 1321. као задужбина краља Милутина, из династије Немањића. Ово је нажалост брзо протекло, па није било времена да нешто више видимо, као на пример споменик србском витезу Милошу Обилићу.

Последња дестинација била је манастир Бањска, на самом северу Косова и Метохије. То су уствари комунисти тек 1946. припојили Космету, а иначе је био део Рашке области. Овај манастир такође је један од значајних споменика културно-историјске баштине, не само Космета, већ и читавог Србства.

Наш домаћин игуман Данило, иначе Призренац пореклом, рече да је манастир Бањска на 4. месту по значају за СПЦ. Иначе, док смо били у бањском манастиру, тражио сам благослов да снимам његову беседу, а он ме пресече питањем: - "А за кога снимаш, за кога то радиш?". Мало се збуних, па одговорим: - "За удружење Србски Светионик!". Он дозволи снимање. Што би давно учитељица Душанка ми рекла: - "Понекад и лепа реч гвоздена врата отвара".

Имали смо и овде послужење, са посним кексом, водом и соковима. Није пауза дуго трајала, а ми кренусмо доле ка аутобусима. Ту је настала мала шала са торбом, коју наш сапутник Милош није баш најбоље разумео, па је после и моја комшиница играла улогу миротворца. Али све се на крају добро завршило.

Није било више времена за обилазак, јер је већ било касно поподне. Тако да смо кренули назад за Београд. У повратку смо имењак мој и ја имали разне теме које смо разглабали. Додуше он је и дремкао мало више него ја.

Мени у читавом овом путовању остаје најупечатљивији утисак то што је једна млада жена (заборавих јој име) кренула на пут са двоје деце, једно осам година, а друго пет месеци. На моје питање, откуд то да иде са малом бебом на пут и то још на Космет, она одговара: - "Па ишао је он још и у стомаку". Похвалила је нас мушке који смо јој помагали око колица и детета.

Ето, хвала Богу живи и здрави се вратисмо, а сигуран сам да ће и неке сарадње бити у будућем периоду.

 

 

Чуле
11.4.2017.




Посећено је: 425  пута
Број гласова: 0
Просек: 0,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Крај - Осуђени на прогонство

Злочин без казне

Путовање на Косово и Метохију 4. и 5. јуна 2016

Путовање на Космет у октобру 2016. године

Извештај из Метохије 13. и 14. мај 2017

Радна акција за паковање књига у удружењу Ћирилица













 


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"