Живела је на Косову и Метохији 1970-их једна мајка и имала троје деце. Била је велика глад, а она остаде у другом стању и у страху како ће да прехрани четврто дете, мислећи да је боље да га не рађа да не буду још једна гладна уста на свету која се злопате - она оде на абортус.

Чекајући у ходнику испред ординације (у којој је гинеколог био Албанац), она чу разговор између гинеколога и једне жене Албанке која је такође дошла на абортус.

- Колико деце имаш? - упита је гинеколог

- Седморо. Немамо пара, глад је, зашто више да рађам...

- Срам да те буде! И ти хоћеш да абортираш?! Има да родиш то дете, можда нам зафали још један Скендер-бег! Има да те пријавим код хоџе ако ми још неки пут дођеш. Чим родиш дете, да ми га донесеш повијено и окупано, да проверим да га случајно код неког мог колеге ниси убила, је ли јасно? Марш кући!

Врата се отворише и забрађена Албанка у шареним димијама изађе покуњено, у стиду због своје намере да убије дете у утроби, обореног погледа прошавши поред Србкиње и не приметивши њен сажаљиви поглед.

Србкиња улази у ординацију и седа на сто. Гледа на инструменте око себе. Леди јој се крв.

- Зашто си дошла? - прену је глас гинеколога.

- Дошла сам да абортирам.

- Колико деце имаш?

- Троје.

- Аха. Добро. Сестро, дајте инструменте!

- Докторе... зар нећете да ме изгрдите? - упита, изненада, ни сама не знајући зашто.

- Зашто? Ти имаш право да радиш шта хоћеш... - рече гинеколог, а жени се пробуди неки пркос.

- Да, али зар нећете да ми кажете како је грех да убијем дете? - упита збуњено

- Ради шта год желиш, ја нисам ту да ти солим памет. - рече он, а у жени нешто прокључа:

- Е па, нећу да убијем, можда родим новога Милоша Обилића! - викну и скочи са стола, побегавши одатле као из касапнице.

После неколико дана она оде код свештеника да се исповеди. Међутим, вест о њеном страху и кајању, дође до блаженопочившег Патријарха Павла (тада још увек Владике рашко-призренског).

Неколико месеци касније, она и њему признаде да је имала страшну замисао: да убије дете у утроби. Патријарх је сажаљиво погледа и рече, благо љутим тоном:
- То да нисам чуо! Дете има да родиш, ја ћу да му будем кум. Ако буде син - нека се стварно назове Милош.

Тако и би.