Кратка прича о руском добровољцу из деведесетих Алберту Андиеву - www.gazimestan.rs




















































Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 121
Два дана: 764
Недељно: 4702
Месечно: 18059
Годишње: 52407
Укупно: 415520

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Браћа Милић


Јунак са Кошара: Душан Костић из Кленка


Видомир Шалипур Муња


Љиљана Жикић


Срђан Кошанин



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!

4. јануар 2021.


Кратка прича о руском добровољцу из деведесетих Алберту Андиеву


Није ме бринуло да ли ћу погинути… Битно ми је било да будем на правој страни, а 1999. године борио сам се на страни истине, на страни народа који је бранио своје.

Косово и Метохија, то је земља која припада Србији! Данас бих урадио исто, раме уз раме са храбрим српским војницима.


Алберт Андиев, руски добровољац и бранлац Космета

Овим речима почиње исповест Алберт Андијев, Рус који је као добровољац бранио тадашњу СР Југославију током НАТО агресије од албанских терориста.

Распоређен је као снајпериста у призренској 549. моторизованој бригади. Његово херојство огледа се, поред осталог, у томе што је, када га је терористички снајпер погодио у десно око, наставио да пуца. У рату је изгубио око, рањен је у руку и ратни је војни инвалид 100 одсто.

 


Пријатељство за цео живот – Част је борити се уз Србе

Алберт Андијев и данас се дружи са саборцима који су храбро бранили Косово и Метохију, а каже да се често окупљају.
– На тим заједничким дружењима увек се присећамо ратних времена, када смо бранили нашу земљу. Наравно, много је ту емоција. Смејемо се и плачемо, причамо… Била ми је част да се борим уз вас против далеко јачег непријатеља, јер генерално, војнички, ми смо агресоре осрамотили – каже Андијев.

Присебан
– Тог 5. маја 1999. код Суве Реке двадесетак километара северно од Призрена погођен сам у око… Муњевито сам размишљао. Снајпер сам пребацио на друго раме, језиком сам обрисао нишан од крви и наставио да пуцам. Осетио сам да губим свест, некако сам се подигао и тада сам добио и други метак у руку. Био сам свестан да ако останем да седим, више нећу моћи да се подигнем. Саборци су ме брзо ставили на шаторска крила и однели у позадину, из једног аута у други, па до болнице – прича Андијев.

Првобитно је лечен у Клиничком центру у Приштини, где су о њему водиле рачуна и жене из Кола српских сестара. Изашао је без допуста лекара и пошао на положај, али је наишао на саборце из јединице, који су га одвели у Београд на ВМА, на лечење.


Андиев у једној од акција 1999-те

И ратници плачу

– И лекари су били део одбране ове земље, враћали су нас борце у живот. Нисам могао да лежим у кревету док се моји боре. Гинуло се… Проналазили смо тела погинулих сабораца. Било је тешко. Борци су плакали, јер нико није од гвожђа. И ја сам плакао кришом. Било је и оних којима нисмо видели сузе, али боље сузе него суви плач. Таквог човека си морао да загрлиш, били смо једни другима подршка. На ратишту се не побеђује само ракетама, минама, гранатама и мецима, добра реч много вреди – присећа се храбри Рус .

Андијев закључује да је херој онај који је својој земљи дао све, па и живот.
– Војници су током рата одлазили у цркве и светиње. Молили смо се. То нам је давало снагу, духовни мир. Ако имаш тај мир у себи, јачи си. Најтеже ми је пало наређење да се повлачимо, никоме не желим да доживи пораз без пораза – каже Андијев, који је после рата остао да живи у Србији.

Оженио се, има сина Лазара, а недавно је покренута петиција да се Алберту додели српско држављанство. Заслужио га је јунаштвом.

 

Кум на венчању генерал Делић – Свадба усред рата

Иако је било тешко, у рату су се дешавале и лепе ствари, рађале се и велике љубави. Доказ за то су и Јуриј из Андијевљеве групе и Слађана Станковић, која је у 549. бригади збрињавала рањенике.
– Кум на том венчању био је наш генерал Божидар Делић, то је била једна војничка, ратна свадба у Призрену.

Нисам присуствовао, јер сам тада био у болници, рањен. Сећам се, Јуриј и Слађана су се на почетку често свађали. Било је занимљиво пратити варничење између њих двоје које се претворило у љубав, а крунисано је свадбом.

Недуго после свадбе Слађана је погинула 5. јуна 1999. Била је јунак, имала је срце веће од већине мушкараца – прича Алберт.



Мина Бранковић
02.01.2019.

 

Преузето са: hronograf.net





Посећено је: 246  пута
Број гласова: 10
Просек: 5,00

Tags:
ALBERT ANDIEV
RUSKI DOBROVOLJCI
KOSOVO
METOHIJA
DEVEDESETE
1999
NATO PAKT
OVK
JEDNOOKI
KRVAVI NISAN


Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Са Косова зора свиће

Зов карауле у Смедереву 10.02.2018

Признајем Косово

Србско је било и биће Косово

Житије Светог великомученика Лазара - цара српског

Обновимо манастр Брњак код Зубиног Потока

Размишљање обичних људи из Косовског поморавља













АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"