Сећам се тог кобног 17. марта 2004. године... Био сам на факултету, када је дошао један колега и саопштио нам да "Космет опет гори", тачније да Албанци праве хаос и да траје погром над преосталим србским становништвом. Када сам дошао увече кући, имао сам шта и да видим. Спаљене куће и православне манастире, колоне избеглица, сузе, страх и очај код Срба и велику мржњу Албанца према нашем народу. Војници КФОР-а су ретко где реаговали. Углавном су били посматрачи.
Биланс најрађе и не бих да спомињем, али морам. Морам јер велики број људи у Србији и даље не зна ове податке да их сада питате, а у дијаспори и да не говорим. Трагичан биланс Мартовског погрома из 2004. је следећи:
4.100 Срба је прогнано
1.000 Срба је рањено
25 Срба је убијено
1.000 кућа је уништено
35 цркава је уништено
10 школа је уништено
Од тада па до сада прође читавих 12 година. Нас гурају у некакву унију са неандерталцима који су поверовали да су сви преостали Срби на Космету криви за дављење два албанска дечака у Ибру, код Зубиног Потока, дан пре овог злочина, односно 16. марта 2004. године. Огласише се тада и представници међународне заједнице, Савет Безбедности, ови, они, сви редом... претили нешто као Албанцима, али од свега једно велико ништа. Казне за виновнике су биле више него симболичне.
Од тог несрећног марта 2004. се до данас пуно тога издешавало: Албанци су дoбили "државу", на светој србској земљи непуне четири године касније након овог удруженог злочиначког подухвата. Од кога? Па од Европске Уније, НАТО пакта, свих оних који желе да се домогну на лак начин косметског рудног и материјалног блага. Албанци су ту само средство, јер циљ УВЕК оправдава средство.
Многи странци су посећивали нашу отаџбину, а наши властодржци уместо да им кажу шта се све дешавало од 1964. до данас на Космету, јер управо тако раде Јевреји, када им неко долази у Израел... наши властодржци ћуте. Причају о неким небитним стварима и лажно се смешкају, све у име лажне демократије и лажног патриотизма. Сетите се само посете албанског премијера Едија Раме, 11. новембра 2014. или када нам је дошао бивши премијер Велике Британије, Тони Блер 25. фебруара 2015. Исти онај који је био најватренији присталица агресије и бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године.
У таквом стању у коме се налазе Србија и наш народ дошао је и овај тужан мартовски парастос. У нашем удружењу било је речи о томе да ћемо свакако посетити овај догађај, јер нам је циљ да сачувамо сећања на страдање наших сународника. Поготово што нам је црква Св. Марка релативно близу.
Удружење Срба са Косова и Метохије, које је пре више од годину дана формирано у Београду, најавило је парастос за жртве Мартовског погрома за 17. март 2004. у 12 сати, у цркви Светог Марка на Ташмајдану. Тако да смо се ми окупили, нешто после пола дванаест часова испред цркве, а онда развили и наш добро познати транспарент "ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО", где су пописана сва већа страдања србског народа од 1991-2004. Они који су дошли, били су прилично изненађени нашим транспарентом, а неколицина њих нас је сликала. Била је и једна ТВ екипа.
Ту смо упознали и Драгослава Лазића, једног од водећих људи споменутог Удружења Срба са Космета. Он је давао интервју новинарима. Ми смо се касније упознали са њима. Тачно у подне ушли смо у цркву на парастос. Не знам како да опишем бројност људи у цркви. Најблаже речено - трагично!
Једва 100 људи ако је било на парастосу у цркви. Нигде ових наших државника, њихових заменика, нигде лажних патриота, нигде оних који се лажно представљају да су "наши представници". Сви су они имали "преча посла". Неко ће рећи да је парастос био у радно време организован. Па јесте, али Србија тачније Београд, има армију незапослених људи. Како је ово могуће? Ово не верујем да би ни повећа група психолога и социолога могла да објасни.
Више посетилаца имамо на концертима, утакмицама, дочеку спортиста, политичким митинзима него ли на парастосу истог оног Космета у који се многи куну, на које нас Лазарева клетва и Милошев завет обавезују.
Е МОЈЕ КУКАВНО СРБСТВО...
Почео је парастос, који су служили два свештеника, а ми смо упалили свеће. Сам парастос није трајао више од 25 минута. То нам је било чудно. Шта више, говор свештеника након парастоса је прескочен, што је иначе обичај од како идемо на парастосе. Ни сам Драгослав Лазић није ово умео да нам објасни зашто.
Приликом изласка из цркве пришла су нам два полицајца у униформама, где су се распитивали за наш транспарент и контакт. Рекоше, да је то све по службеној дужности... да су и они много тога прошли од 1992. до 1999. године. Да су ратовали у ратовима који званично нису постојали итд.
Разиђосмо се кућама, иако је леп дан био, прави пролећни. Не сумњам да ће вечерас на некаквим шетњама бити десет пута више ликова, због истог овог разлога због којег сми ми данас палили свеће у цркви.
ЗА ЧИЈИ ЦЕХ И ЧИЈИ ИНТЕРЕС, ПРОЦЕНИТЕ САМИ!
Чуле
17.03.2016.