Готовуша - бисер Шар-планине - www.gazimestan.rs






































Звона звоне невера их слуша


Ајде Јано


Уснила је дубок санак


Србско је било и биће Косово


Јунаци са Кошара












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 351
Два дана: 472
Недељно: 1237
Месечно: 6012
Годишње: 53106
Укупно: 117437

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Љиљана Жикић


Срђан Кошћанин


Слађана Станковић


Браћа Милић


Зоран Гаврић



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Данило Милинчић из Самодреже


Ђорђе Мартиновић из Гњилана


Зоран Вујовић Вујке

18. фебруар 2019.


Готовуша - бисер Шар-планине


Између брда и долина прошараних рекама и потоцима, шумама и ливадама, протеже се шарпланинска варошица Готовуша са 1300 становника српске националности. Налази се у саставу општине Штрпце, на југу српске Аутономне покрајине Косово и Метохија, на североисточним падинама Шар-планине, са обе стране горњег тока реке Лепенац и Готовушке реке. Насеље је добило име по готовим, разрађеним пољима на која су дошли преци садашњих становника Готовуше.

Према досадашњим археолошким испитивањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад. Ту су, пре свега, остаци утврђења „Градиште“ (Зидовница), где постоје трагови да је насеље имало водовод и канализацију, као и скоро откривени мозаик старе цркве из VI. века нове ере.



У писаним документима, Готовуша се први пут помиње 1331. године у једној од повеља српског цара Душана Силног. Као и цела средњовековна Србија и Готовуша највећи процват доживљава управо за време цара Душана, када је кроз насеље пролазио каравански пут који је повезивао царске градове Призрен и Скопље.

Тим путем је пролазио велики број трговаца који су трговали са Готовушанима. Трговци су продавали усољену морску рибу и маслиново уље, а заузврат су добијали вино и винову лозу која је била веома заступљена у том крају. Српски средњовековни владари имали су своје поседе у Готовуши, о чему најбоље сведоче народне песме и сачувана имена неких предела као што су “Цареве ливаде“ и „Царева глава“.

У Готовуши постоје и две цркве, из 14 и 16 века: Црква Пресвете Богородице и црква Светог Спаса на чијим зидовима су најлепше и најочуваније фреске у Сиринићкој жупи. Цркве су од изузетног значаја и под заштитом су Републичког завода за културу Србије као вредно културно-историјско наследје. По народном предању, у Готовуши су неко време биле чуване мошти српског цара Уроша Нејаког, али су касније пренесене у манастир Јазак на Фрушкој гори.



Готовуша није потпала под турску власт одмах после Косовске битке. То се десило тек 66 година касније, када је извршен и попис становништва. У опширном катастарском попису 1455. године, Готовуша се бележи као област Вука Бранковића. Према том попису, Готовуша је имала 79 домаћинстава која су била задужена да на име пореза измире 6.014 акчи и плаћају ушур на приход од винограда – 30 чаброва вина.

Живот Срба под турском влашћу био је веома тежак, па се велики број људи одселио према центалној Србији и Аустроугарској, у сеоби под вођством српског Патријарха Арсенија III Чарнојевића, али су Готовушани, и поред тога, успели да у вишевековном ропству сачувају од заборава српску веру, своја вековна огњишта и народне обичаје.

Српска војска је ослободила Готовушу од турског ропства 13. октобра 1912. године. Победу српске војске и ослобођење су огласила црквена звона на готовушким црквама, позивајући народ на окупљање и проповед. Српској војсци су приређени свечани дочек и славље које је трајало неколико дана. Петовековни турски јарам је збачен и највећи сан је остварен: Косово се поново нашло у саставу Србије!

Прва школа у Готовуши почела је са радом 1897. године, за шта је најзаслужнији њен први учитељ Рајко Урошевић, по коме и школа данас носи назив.
Рајко Урошевић – први учитељ у Готовуши.

Уз образовни рад са децом, учитељ Рајко се бавио и општим просвећивањем људи у Готовуши, учио је народ гајењу и калемљењу воћа, гајењу пчела, био је саветник у сеоским и правним пословима, развијао добре односе међу људима, помагао у лечењу мештана народним лековима. Био је иницијатор изградње првог модерног водовода у Готовуши, који је саграђен 1912 године. Учитељ Рајко је редовно слао извештаје из Готовуше тадашњем конзулу Краљевине Србије у Приштини, Браниславу Нушићу.

Прва задруга у Готовуши основана је 1931. године, захваљујући залагању учитеља Милана Јевтића. Пре оснивања задруге, у Готовуши су постојале три бакалске радње. Председник ове кредитно-продајне задруге био је Стајко Добросављевић, а благајник Стеван Максимовић. У задругу је ступио велики број домаћинстава из Готовуше али и околних села.

На узвишењу Чука налази се симбол и заштитни знак Готовуше – крст висок 6 метара. По народном веровању, у давна времена у селу су се рађала здрава деца која су се касније разбољевала. Мештани су због тога тражили савет од локалног свештеника и он им је саветовао да упрегну два вола близанца која ће вући плуг, да на месту где буду заорали ту и заврше круг, да изору бразду око целог цела и да у центру круга направе крст. Мештани су тако урадили и направили крст од камена који су довлачили из реке. Тако је крст сачувао Готовушу и њену децу у њој.

Крст данас представља симбол и заштитни знак Готовуше који посећује велики број људи из свих крајева Србије и света. Зачетник и најзаслужнији човек за развој туризма на Шар-планини био је Стојко Добросављевић из Готовуше и по њему први туристички објекат на Шар-планини носи име „Стојкова кућа“.

Околина Готовуше обилује изузетним природним лепотама. Одмах изнад места су обронци и врхови Шар-планине. На југоистоцној страни су: врх Љуботен висок 2498 метара, Црни врх, Гавраник, Главе, Кокошиње, Жељкина вода као и излетиште “Бела вода”.

 



Готовуша је састављена од неколико махала (насеља): Ново насеље, Ђурђеви, Стојчеви, Петкичини, Зангини, Костићеви, Репиново и Кевкине.

И Готовуши се одржава и низ фолклорних манифестација и народних обичаја који се чувају од заборава: Маскенбал „Вучари“, који се одржава на празник Беле покладе, Процка, Мавање кумбара, Лазарице и Велигдан.

Готовуша нимало не заостаје за већим срединама у погледу културе. Одмах после Другог светског рата саграђен је Дом културе у којем се организују разне културно-уметничке манифестације. Чувари народне традиције Готовуше су КУД „Младост“ и Певачка група, који проносе славу Готовуше и Србије широм света са низом награда освојеним на разним такмичењима.

 



Најзаступљенији спортови у Готовуши су фудбал, кошарка, рукомет и одбојка. Најпознатија екипа је ФК Готовуша – једна од најбољих екипа малог фудбала на простору Косова и Метохије, са великим бројем освојених турнира и трофеја. Најпознатије спортске манифестације које се организују у Готовуши су: Турнир генерација „Цветница“; Ноћна лига у малом фудбалу; кошаркашки, одбојкашки и шаховски турнири.



Готовуша је данас модерна шарпланинска варошица која представља симбол опстанка Срба на својим вековним огњиштима на Косову и Метохији.

 

Извор: ФБ Репотер
31.7.2017.




Посећено је: 499  пута
Број гласова: 80
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:



















АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"