Седморица србских војника направила су 14. децембра 1998. године заседу за чак 153 припадника ОВK и 36 их ликвидирала, 40 ранила и девет заробила. Задатак велике групе терориста био је да упадне на Kосово и Метохију из Албаније.
– Маршута им је била преко планине Паштрик. Утврђено је да је група бројала 153 припадника ОВK. Од тога њих 60 су били официри који су се враћали са обуке у Албанији, док је њихов повратак обезбеђивало четрдесетак специјалаца регуларне албанске војске.
Наишли су на нашу заседу у којој је било само седам људи, а резултат те борбе је 36 погинулих терориста, деветоро заробљених и око 40 рањених, који су се извукли или у Албанији или побегли ка територији Kосова и Метохије. Заробљена је велика количина опреме, а у тој засади убијен је и један од оснивача тзв. Ослободилачке Војске Косова Муј Kраснићи Kапући, командант 113. бригаде тзв. ОВК оперативне зоне Дреница – описује генерал Божидар Делић.
Соко 22, који је један од седморице србских војника који су поразили албанске терористе у тој борби описао је тај дан.
– У раним јутарњим часовима 13. децембра 1998. кренули смо у патроли из карауле Планеја са задатком дубинског обезбеђења границе. Требало је да прођемо трасу од села Планеја до карауле Ликен и тамо поставимо заседу у трајању од 24 часа. Полазна тачка била је на 710 метара надморске висине, а за место заседе одабрали смо простор на 1.150 метара.
Снег је био до колена, а од полазне тачке до места заседе прешли смо око 18 километара. У групи су била шесторица војника и водник. Један од нас био је десетар. Са собом смо носили свако по 300 метака, бомбу, један пушкомитраљез са 400 метака – почиње причу Соко 22.
Он додаје да је заседа била постављена тактички, окренута тако да покрије три правца И омогући деловање на све те три стране. То је било довољно јер им је у залеђини био камењар и неприступачан рељеф.
– Поставили смо мине усмеравајућег дејства, такозване мрудове. Такође, још по две мине са даљинским активирањем, помоћу кабла и електроимпулса. Те вечери, пола сата пред поноћ, зачули смо звуке ломљаве дрвећа и жагор из правца границе.
Гласови су бивали све јаснији и ближи и знали смо да је дошао тренутак… Чекали смо их да приђу што ближе, а они су деловали опуштено, пошто су прешли државну границу СР Југославије и Албаније и ушли на нашу територију – присећа се војник.
Све су могли да очекују, тврди Соко 22, али не и да ће наући на заседу србске војске.
– Ушли су око два километра на нашу територију и већ су мислили да су се успешно убацили преко границе када је ођекнуо први мрду. Заправо, два ођедном, пошто су били везани. Нишанећи силуете у мраку, са белом позадином од снега, отварали смо ватру из пушака по њима и тада почиње да се развија борба. Ми уопште нисмо били свесни колико има непријатеља. По нама су пуцали с више позиција, јасно се чуло њихово међусобно дозивање и нешто налик командовању.
Почели су боље да се организују, штитећи се по групама и тако се извлачили према Албанији. До ујутру је трајало тешко пушкарање, да бисмо у свитање тек видели и избројали мртве. Обезбедили смо шири рејон, са суседном заседом и пребројали 36 тела терориста. У бегу ка Албанији наша друга заседа успела је да зароби још живих терориста – истиче Соко 22.
Неки од заробљених, Шериф Белаћи, Назими Белаћи, Исмет Мазреку, Енвер Kраснићи, Азем Сума пуштени су јануара 1999. године.
Преузето са: intermagazin.rs