У пресветој милешевској лаври,
где Господње слово обитава,
стари монах у тишини моли,
крај моштију краља Владислава.

Тек што тама поноћна завлада,
посвећена молитвама старца,
врата храма тихо зашушташе,
као летњи лахор поветарца.

Окрете се пресвета старина,
и задрхта својом душом целом,
испред њега, светлом озарена,
стајала је прилика у белом.

"О Господе, помилуј ме грешног,
да л' ме сила твоја искушава?
Или ми се старом и немоћном,
ова сенка само причињава?"

"Не вара те око, калуђеру,
немој мога лика да се плашиш.
Зар ме старче ниси препознао?
Одавно ме молитвама славиш.

Зар се бојиш мача у рукама?
Нек' не стрепе добри и питоми!
Њиме ноћас казних Арнаута,
што крст с' цркве подујевске сломи.

Сећаш ли се звери из Дренице,
што зацрни косовско пролеће,
и њему сам ноћас пресудио,
тај се кући никад вратит неће.

Слушао си о оном зликовцу,
звали су га Крвави Алија,
црна га је тама прогутала,
сад му душа пред паклом завија.

Ти и не знаш за оне нељуде,
што су срца из груди чупали,
више зору неће угледати,
и они су од мог гнева пали.

Доста сам им ноћас наплатио,
за све ране српске деце моје,
крст и мач су њима пресудили,
у освети спојени обоје."

То изрече,те са збором стаде,
приђе старцу са блаженим миром,
па га белим крилом помилова,
и стопи се са црквеним зидом.

У пресветој милешевској лаври,
где се слава Господња вазнела,
прекрсти се старац, па пољуби,
дивну фреску Белога анђела.


Марко С. Марковић