Мартовски погром 2004. означава масовне нападе албанских екстремиста, подстакнуто од албанских лидера тзв. "Републике Косово", на преостало србско цивилно становништво који су се десили на Косову и Метохији у марту 2004. године. Ови напади су били директна последица тензије између Срба и Албанаца, након дављења двоје албанске деце у реци Ибар у рејону села Чабра, крај Зубиног Потока, за чију смрт су албански медији и политичари окривили Србе из суседног села Зупче.
Албански екстремисти су 17. марта 2004. протерали велики број Срба, спалили њихове куће и оскрнавили србске културно-историјске споменике. Два дана отвореног напада албанских екстремиста на србско цивилно становништво на Косову и Метохији довело је до масовног прогона Срба, најмасовнијег од 1999. године.
Процењује се да је преко 4.000 Срба прогнано из својих кућа широм Косова и Метохије. Током погрома погинуло је 28 људи, 35 православних манастира је уништено или оскрнављено, а око 930 србских домова је спаљено и уништено. Поред јавних осуда од свих међународних актера многи учесници су до данас остали некажњени.
ПРЕТХОДНИЦА
Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током распада друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе. У то време на простору Хрватске се водио жестоки рат између снага безбедности Републике Хрватске и крајишких Срба, који су већ формирали РС Крајину... Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у лето, односно јесен 1995. године, када је у САД, потписан Дејтоснки мировни споразум.
Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.
У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника србске полиције и војске постају све чешћи и жешћи, што се у лето 1998. претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада. НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција". У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" избегнута је агресија на СРЈ, 13. октобра 1998.
Та агресија траје све до 10. јуна 1999. када је у Куманову потписан споразум, односно да снаге ОУН и КФОР-а дођу на Косово и Метохију и преузму власт. Србска војска и државен институције се повлаче са Космета, а припадници албанске ОВК се враћају на Космет и настављају да дивљају и хараче србску имовину. Најпознатији случајеви су Старо Грацко и Гораждевац.
ПОВОД ЗА НАСИЉЕ
Званичан повод за насиље од стране албанских екстремиста је дављење двоје албанске деце у селу Чабра, у општини Зубин Поток. Према њиховој верзији догађаја они су 16. марта 2004. године бежећи од деце из суседног етнички србског села Зупче упали у реку Ибар и удавила се.
Међутим за ову чињеницу није било доказа. Каснијим истрагама УНМИК полиције утврђено је да су ови наводи били лажни. Портпарол УНМИК-а, Нериџ Синг је изјавио да су после трагедије деца била под притиском албанских медија и политичара да оптуже Србе из суседног села Зупче.
Потпарол УМНИК-а, Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба и оценио да је насиље било планирано. Шта више, са обзиром да је тог дана река Ибар била са већим нивоом због пуштања бране Газиводе и случајно упадање деце у хладну воду би имало фаталне последице.
У сваком случају ово је послужило албанским екстремистима да покрену погром који је дуже планиран. Доказ за то је чињеница да се насиље великом брзином проширило на целу територију Косова и Метохије.
ПОГРОМ У МЕСТИМА ПОЈЕДИНАЧНО
Са обзиром на врло прецизно изведену хајку може се говорити о врло организованом насиљу које су Албанци покренули у сврху етничког чишћења и застрашивања. Заправо, ови немири су једна у низу акција која је наставак системског плана.
Одређени подаци показују да се етнички сатав у појединим местима у потпуности променио. У наставку је преглед значајнијих дешавања у току овог погрома по насељима.
Косовска Митровица
Град је подељен на северни и јужни део, при чему је јужни део настањен искључиво албанским становништвом, док је северни део града мултиетнички, односно у насељима „Три солитера“, „Микро-насеље“ и „Бошњачка махала“, живе Срби, Албанци, Роми и Бошњаци. Број Срба до доласка КФОР-а 1999. године је био око 16.000 након чега је исељено око 2000 и то из јужног дела града. Тако да је у северном делу Митровице у моменту погрома било око 14.000 Срба.
Највећи окршаји су се десили управо у овом месту, јер је ту и највећа база Срба на Косову и Метохији. Они су се концетрисали око моста на Ибру који раздваја два дела града и стратешки је веома битан за читав град. 16. марта 2004. године, око 16.00 часова, након саопштења албанских електронских медија о утапању тројице албанских дечака у селу Чабра, припадници УНМИК полиције су блокирали су Ибарски мост, који раздваја јужни и северни део града, у намери да предупреде евентуалне сукобе.
Следећег дана већи број Албанаца окупио се у јужном делу града. Око 11:00 часова највећи део демонстраната предвођених групом од око 200 екстремиста, наоружаних ватреним оружјем и бомбама, упутио се ка Ибарском мосту. Део демонстраната, успео је да пробије барикаду и у уђе у северни део града, док се остатак сукобио са припадницима УНМИК полиције и малобројним снагама КПС-а. Истовремено, око 11.15 часова, око 150 лица србске националности упутило се ка мосту, у намери да спрече продор албанских демонстраната. Тада је започело каменовање на Србе и припаднике КФОР-а и УМНИК полиције са албанске стране. Припадници УНМИК полиције употребили су сузавац, шок бомбе и гумене метке, док су припадници специјалне јединице УНМИК полиције из Пољске, око 11.30 часова покушали да блокирају прилазе главном мосту на Ибру.
Први пуцњи из ватреног оружја регистровани су око 12.00 часова, из правца „Три солитера“, на Србе у северном делу града. Истовремено, албански екстремисти почели су да бацају „молотовљеве коктеле“ на возила УНМИК полиције. Око 13.00 часова, албански екстремисти успели су да, преко пешачког моста који је у близини Три солитера уђу у северни део града. Онда се велики део србске масе покренуо ка том мосту трудећи се да спрече албанске екстремисте да уђу дубље у северни део града и направе масакр већих размера. У исто време, албански терористи из зграда у насељу „Три солитера“ започели су да бацају бомбе и отварају ватру из аутоматског оружја и снајперских пушака на припаднике међународних снага и србско становништво.
Имали су подршку екстремиста који су, из правца градског парка у близини Ибарског моста, почели да пуцају на Србе у северном делу града. Том приликом убијени су Боривоје Спасојевић (рођен 1941. године) и Јана Тучев (рођена 1968. године), док је рањен Симеон Симеонов, УНМИК полицајац из Бугарске. У поподневним часовима, међународне снаге успеле су да успоставе ред у северном делу града, док су у јужном делу града веће групе Албанаца наставиле да размењују појединачну ватру са припадницима УНМИК-а и КФОР-а. Било је и појединачних пуцњева ка србском предграђу Брдо.
Дан касније, 18. марта настављене су демонстрације албанских екстремиста, а група од око 1.000 Албанаца, окупљена испред бивше зграде „Беобанке“, кренула је ка северном делу града. Албански екстремисти су, у више наврата, покушали да запале цркву Светог Саве, у јужном делу Косовске Митровице, а око 12.30 часова, запаљени су конаци и помоћне просторије у дворишту цркве. Сама црква запаљена је око 18.00 часова. Спорадична пуцњава настављена је и током ноћи, а приликом размене ватре са албанским терористима, припадници КФОР-а убили су албанског снајперисту. 19. марта у раним јутарњим часовима, из насеља Тамник, у јужном делу Косовске Митровице, албански терористи су гранатирали северни део града.
Свињаре
У овом мултиетничком селу, које се налази на 3 км од пута Косовска Митровица - Приштина, до марта 1999. године живело је више од 300 Срба, који су се налазили у потпуном окружењу Албанаца. Пре бомбардовања у селу је живело око 900 Срба, а након тога село је напустило око 200 становника.
18. марта 2004. године, албански екстремисти су у времену од 12.00 до 13.00 часова, извршили напад на село Свињаре и том приликом запалили већи број србских кућа и помоћних објеката. Уз помоћ припадника УНМИК полиције, мештани су, из зоне напада премештени у други крај села. Око 17.00 часова, из села су евакуисани жене и деца. Истог дана, припадници КФОР-а, присилно су евакуисали преостале Србе. На другом крају села, албански екстремисти започели су да пале србске куће и помоћне објекте. 20. марта, до 17.00 часова из базе француског КФОР у северном делу Косовске Митровице, 120 становника села Свињаре безбедно је евакуисано у Звечан. Након овог погрома у селу није остао нити један становник Србин.
Приштина
Са обзиром да је у доба овог погрома Приштина била фактички етнички чиста, ово је само послужило да се из ње исели и преостали Срби. Број Срба до доласка КФОР-а је био око 45.000, да би се током лета иселило готово комплетно србско становништво. До краја 1999. године остало је 900 а до 2002. свега 225 Срба.
17. марта 2004. године албански екстремисти су запосели станицу УНМИК полиције у насељу Врањевац и запалили више полицијских теренских возила. Истог дана, нападнута је зграда „ЈУ програма“, у којој је живела већа група Срба. Албански екстремисти су зграду запалили, а око 30 грађана србске националности склонило се у један стан, како би се заштитили. Након више покушаја, снаге КФОР-а евакуисале су угрожене Србе у своју базу, а лица србске националности запослена у администрацији УНМИК-а, пребачена су на подручје централне Србије. Запаљена је и црква Светог Николе, а на храм Христа Спаса је покушан напад, али је био спречен од стране КФОР-а. Црква Светог Николе је обновљена 2009. године. После погрома из Приштине су се иселили сви Срби, мада се касније вратило 53.
Чаглавица
Чаглавица је србско село, удаљено 2.5 км од Приштине, које броји око 1.500 становника. Пре 1999. године у селу је живело око 2.200 Срба, и већина је остало и касније са обзиром на компактност села које је скоро у потпуности било србско.
15. марта 2004. године, албански терористи ранили су дечака Јовицу Ивића, који је у тешком стању превезен у болницу у Косовској Митровици. Овај догађај изазвао је протесте мештана Чаглавице, као и околних србских села (Грачанице, Сушице, Лапљег Села, Преоца и др.), који су блокирали магистралне путеве према Скопљу и Гњилану. Дошло је и до инцидената са локалним Албанцима. 17. марта, у поподневним часовима, након што су нешто после 13.00 часова кренули из Приштине, неколико хиљада Албанаца стигло је у село Чаглавицу. На улазу у село, наишли су на кордон припадника КФОР-а који су успели да пробију, након чега су ушли у северни део Чаглавице где су, користећи молотовљеве коктеле, запалили десетак србских кућа и више аутомобила.
У нападима Албанаца, који нису престајали ни наредне ноћи, хицима из снајперског оружја са околних брда, као и од бачених бомби, рањено је неколико Срба. Такође, запаљено је неколико возила УНМИК и повређено више од 10 припадника КФОР-а. Истога дана, припадници КФОР и УНМИК су евакуисали жене, децу и старце из Чаглавице у Лапље Село и Грачаницу, а амерички војници су, око 18.00 часова, са 30 оклопних возила, стигли из Урошевца у Чаглавицу. Тек њиховим ангажовањем, Албанци су потиснути ка Приштини. 18. марта, на брду Ветерник, у близини Чаглавице, била је окупљена већа група Албанаца, који су покушавали да продру до Чаглавице, али су у томе спречени од стране припадника КФОР-а који су дошли из базе Бонстил.
Грачаница
Грачаница је место на Косову и Метохији, које је названо по манастиру изграђеном у 14. веку. У њему, након сукоба на КиМ 1999. године, живе искључиво Срби. Број становника овог села се незнатно мењао након бомбардовања и износи око 4.500 становника.
16. марта 2004. године, након што су припадници међународних снага Србима из Грачанице онемогућили да се придруже протестима својих сународника у Чаглавици, они су извршили блокаду пута Приштина - Гњилане. 17. марта, у преподневним часовима, из приштинског насеља Ајвалија, око хиљаду наоружаних Албанаца кренуло је према Чаглавици, Лапљем Селу и Грачаници, са намером да заузме ова србска места. Србско становништво у Грачаници поставило је препреке и организовало барикаде на путу према Приштини. Барикада је постављена и у оближњем селу Кишница, из правца Гњилана, где је такође дошло до сукоба са албанским екстремистима.
Представници КФОР-а, након што су жене и деца из Чаглавице евакуисани у Лапље Село и Грачаницу, сугерисали су Србима из Грачанице да се наоружају и бране своје место, уз образложење да јединице КФОР-а нису у могућности да заштите њихове животе од напада албанских екстремиста. 19. марта, према извештају Општинске организације Црвеног крста, у Грачаницу је, до 14.30 часова, пристигло око 200 избеглих лица из Липљана, Косова Поља и Кишнице. Део становништва пронашао је смештај код рођака, док је Црвени крст извршио прихват око 120 лица. Поред наведеног, 23. марта, од стране припадника КФОР-а, у Грачаницу је, из војне базе у Приштини и из Обилића, евакуисано око 200 Срба.
Лапље Село
У Лапљем Селу, у близини Приштине, према проценама ОЕБС-а, до марта 1999. године, живело је око 1.500 Срба и око 150 Рома. 17. марта 2004. године, пред сам почетак напада албанских терориста на Чаглавицу, припадници УНМИК и КФОР евакуисали су србске жене, децу и старце из Чаглавице у оближње Лапље Село и Грачаницу.
На самом улазу у село, током ноћи између 17. и 18. марта 2004. долазило је до сукоба албанских екстремиста и међународних снага безбедности.
Обилић
Према подацима Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), након оружаних дејстава на КиМ, 1999. године у општини Обилић, живело је 3.600 Срба, који су, осим у самом граду, били насељени и у селима Милошево, Бабин Мост, Племетина, Црквена Водица и Јанина Вода. До краја 1999. године у овој општини остало је око 1.500 Срба и то углавном у околним селима.
17. марта, око 11.00 часова, започео је напад албанских екстремиста на Србе у Обилићу. Истовремено, започели су жестоки сукоби између албанских екстремиста и припадника међународних снага. Војници данског контигента КФОР-а, уз помоћ припадника УНМИК полиције, покушавали су да задрже нападе Албанаца док се не заврши започета евакуација Срба из Обилића.
Више од 50 Срба остало је у окружењу Албанаца, у Церској улици, у насељу у близини Термоелектране „Косово Б“, као и у згради тзв. „ЈУ програма“. Албански терористи су, у групама, истовремено упали у више делова града насељеним србским становиштвом и започели паљење кућа у којима је још било Срба. Оне који су покушали да побегну, Албанци су премлаћивали. Припадници Косовске полицијске службе (КПС), нису спречили акте насиља према србском становништву и имовини.
Током вечерњих часова, 18. марта, албански екстремисти палили су напуштене србске куће у Обилићу, док су на полицијску станицу бацили бомбу. Такође, спаљена је србска црква у центру Обилића, као и зграда амбуланте. Истог дана, до 14.00 часова, сви Срби из Обилића су протерани. Срби избегли из Обилића смештени су у месту Лешак, општина Лепосавић, односно у кампове КФОР-а, код Косова Поља и Приштине.
Косово Поље
До марта 1999. године, у овом месту је живело око 9.000 Срба и другог неалбанског становништва. До краја 1999. године остало је око 2000 да би се постепено исељавали па је у тренутку погрома било и мање. Сада их има око стотину. Смештени су у згради тзв. „ЈУ програма“, уз обезбеђење норвешких припадника КФОР.
17. марта 2004. године, из Косова Поља, протерани су сви преостали Срби и друго неалбанско становништво. Албанци који су аутобусима и колима пристизали из Дренице, су запалили зграду Општине, организовали напад на болницу, школу „Свети Сава“ и двадесетак србских кућа. Србске куће су спаљиване до темеља, а поред њих и сви помоћни објекти. Спаљене су обе православне цркве у Косовом Пољу - црква Светог Николе, из XIX века, и црква Свете Катарине, у селу Бресје, код Косова Поља. Порушен је велики број споменика на првославном гробљу, што је настављено и након погрома.
Испред школе у Косовом Пољу, албански терористи убили су Златибора Трајковића (старог око 60 година), а тешко ранили Трифуна Стоиловића. Са тежим и лакшим повредама још неколико Срба је пребачено у болницу у Чаглавицу.
Призрен
Са обзиром да се фактичко етничко чишћење Призрена спровело већ 1999. године, у години погрома је релативно мали број Срба доживео ову тортуру. До доласка КФОР-а у Призрену је живело око 12.000 Срба , које готово у поптпуности побегло пред Албанском најездом, па је у тренутку погрома у граду било око 60 преосталих Срба.
Ипак овде је знатније страдала србска културна баштина која се налазила у познатим манастирима.
Насиље у овом граду је започето 17. марта око 15 часова, када је велика група албанаца долазила аутобусима из околних места. После ширења трансапрената и узвикивања разних слогана кренуло је насиље спаљивањем пар УМНИК-ових возила, а касније и верских објеката. Током 17. марта 2004. године, на подручју Призрена, спаљени су Саборни храм Богородице Љевишке који датира из 12. века, црква светог Спаса из 14. века, Саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. века, црква Светог Николе Тутићева из 14. века, црква Светог Георгија Руновића из 15. века, црква свете Недеље из 14. века, црква Светог Пантелејмона из истог периода и црква Светог Козме и Дамјана из 14. века.
Запаљен је манастир Светих архангела, а братство од седам монаха је евакуисано. Истовремено, од стране албанских екстремиста, упаљене су и зграда Богословије „Кирило и Методије“ и зграда Епископије, у којој се налазило седиште владике рашко-призренског. У подруму изгореле Богословије, пронађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена. 18. марта, код немачке базе КФОР-а у Призрену, дошло је до сукоба између екстремних Албанаца и међународних мировних снага.
Албанци су покушали да уђу у базу у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен. Демонстранти су уништили на десетине возила УНМИК полиције, службена возила УН, као и неколико приватних аутомобила.
Пећ
Као и већина других градова и Пећ је етничко чишћење претрпео 1999. године те је за време овог погрома само завршетак овог процеса. Пре доласка КФОР-а у Пећи је живело око 20.000 Срба.
Дана 17. марта 2004. године, приликом напада запаљене су све србске куће, а Срби су евакуисани у италијанску базу КФОР-а, у селу Загрмље. У поподневним часовима дошло је до жестоких сукоба између албанских демонстраната и УНМИК полиције, којом приликом је погинуо један Албанац. 18. марта, у 13.00 часова, у знак протеста због убиства једног припадника бивше ОВК, кога је 17. марта усмртио полицајац УНМИК-а, албански екстремисти су организовали демонстрације на којима се окупило више хиљада људи. За време тродневних немира, у Пећи су запаљене црква Светог Претече и црква Јована Крститеља, Стара митрополија са парохијским домом и црква Ваведења Пресвете Богородице, у Белом Пољу, која је настрадала 1999. године, али је била делимично обновљена и оспособљена за богослужење, Такође, порушени су и сви надгробни споменици на гробљу у Белом Пољу.
Остала насеља
Поред ових већих насеља са озбиљнијим конвфликтима ништа боље нису прошла ни остала. У свима је режија била веома слична за застрашивањем србског становништва и паљењем како кућа тако и православних цркава. У Урошевцу је разорено градско гробље као и следеће цркве у околним селима: Црква Св. Илије у селу Варош, црква Св. Петра и Павла у Талиновцима као и Црква пресвете Богородице у селу Совтовић. На Саборни храм су бачене три ручне гранате и најмање 19 војника КФОР-а и УМНИК полицајаца је рањено. У околини места Србица која је етнички очишћена још 1999. године, страдао је манастир Девич. Претходно су војници КФОР-а евакуисали све монахиње, а након тога је најмање 1000 екстремиста опустошило и запалило манастир. У Подујеву су албанци у потпуности демолирали православно гробље. Према сведочењу чешких војника КФОР-а, албански екстремисти су вадили ковчеге из гробова, растурали кости и ломли надгробне споменике.
Током Мартовског погрома, у општина Штрпце у селу Драјковцу, убијена су двојица Срба, Добри Столић (50. г.) и његов син Борко Столић (22. г.). Они су убијени испред куће у Драјковцу у коју су смештени након што су морали да напусте Урошевац 1999. године. Погромом су погођени и следећа места: Гњилане, Косовска Каменица, Штимље, Вучитрн и Ораховац.
ПОСЛЕДИЦЕ
Не знају се прецизни подаци о броју изгнаних Срба из својих кућа, али се говори о најмање 4.000. Током погрома погинуло је 28 људи, 35 православна манастира је уништено или скрнављено, а око 930 србских домова је спаљено и уништено. Слични подаци се помињу и у извештају УМНИК-а, односно мисије ОЕБС-а, где је наведено да је кампања етничког чишћења траја три дана и за собом оставила 19 мртвих, 954 повређених, 4.100 расељених, 550 кућа и 27 православних цркава и манастира је спаљено и додатно 182 куће и две цркве оштећено.
Поред напада на Србе, Албанци су нападали и снаге КФОР-а и УМНИК-а, тако да је велики број припадника ових снага теже или лакше повређен. Косовска полицијска служба се углавном држала по страни, осим у северном делу Косовске Митровице где су већином етнички Срби. Србија је 21. марта 2004. прогласила дан жалости због жртава током немира.
РЕАКЦИЈЕ
 |
Слуга моћника: Кофи Анан
|
Целокупна међународна заједница је осудила злочине почињене за време ових немира. Овај погром је већина оценила као наставак систематског етничког чишћења Косова и Метохије. Све НАТО чланице су војно појачале присуство у покрајини и то: Данска додатних 100 војника, Немачка 600, Француска 400 и Велика Британија 750. Секретар УН Кофи Анан је позвао Албанце да омогуће свима мањинама нормалан живот у покрајини.
Русија је 19. марта на гласању у Думи позвала међународну заједницу да дозволи повратак Војсци Србије и Црне Горе и осудила УМНИК и КФОР да су неспособни да успоставе ред и мир на Косову и Метохији. Представник УН администрације на Косову Хери Холкери је изјавио да осуђује сваки вид насиља али наводи да је етничко чишћење прејака реч за оно што се тих дана дешавало. То је изазвало бурне реакције међу србским званичницима и велику осуду.
Са друге стране командант НАТО-а за јужна Европу, Грегори Џонсон, је изјавио: „талас насиља широм Косова у претходна два дана изгледа да је организован и оркестриран. Говорити о међуетничком конфликту на Косову је велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Косову је погром против једног народа и његове историје“.
Приликом посете Косову Пољу 24. марта 2004. Хавијер Солана, представник Европске уније за спољну политику и безбедност, изјавио је следеће:
- "Ужаснут сам бруталношћу, уништеним школама, онемогућавањем деце да се образују, уништавањем цркава у којима су људи желели само да се моле. Срби су храбри и морају остати овде, морају покушати да обнове своје домове, а ми ћемо им у томе помоћи".
Премијер Србије и Црне Горе Војислав Коштуница оштро је осудио нападе и изјавио да је НАТО и УН нису у стању да обезбеде сигурност за Србе на Косову и Метохији. Министар за мањине Расим Љајић је рекао: „Ово што се сада дешава на Косову је доказ пада међународног права“. Председник координационог центра за Косово и Метохију, Небојша Човић је 18. марта 2004. дошао у Косовску Митровицу како би смирио ситуацију код преосталих Срба.
Србске снаге безбедности су појачале контролу на административним прелазима са покрајином како не би дошло до преласка екстремиста са обе стране. Више хиљада грађана и највиших државних званичника предвођени црквеним великодостојницима и Патријархом Павлом одржали су молебан испред Храма Светог Саве у Београду.
ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ
О овом ужасном геноциду и етничком чишћењу преосталог србског становништва у окупираној србској покрајини Косово и Метохији, снимљено је неколико документарних филмова, а један од најпознатијих је Злочин без казне.
ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊА
И поред осуда од свих међународних актера многи учесници су остали некажњени. Нико од званичника албанских власти који су позивали на демонстрације поводом наводног учешћа Срба у дављењу деце, као ни званичници КПС-а нису позвани на одговорност. Процењује се да је у погрому учествовало преко 50.000 Албанаца, а процесуирано је свега 400 особа. До марта 2010. године приведено је 143 особа, од којих је само 67 задржано у затвору дуже од једне године. КПС је примила преко 1.400 жалби у вези са злочинима који су почињени у нередима.
Према извештају ОЕБС-а, већина тужби је ублажена и погрешно класфикован злочин. Чак и за тако смањене тужбе казне су још више ублажаване. На примеру суда у Пећи који је против оптуженог подигнуо оптужницу против оптуженог за учествовање у групи која је спречила полицију у вршењу своје дужности, иако је у извештају стајало не само то већ и да је та група каменовала полицију и запалила већи број србских кућа.
Поред тога сведоци који су се у првобитним извештајима помињали, нису се појављивали на рочиштима. Често се дешавало да и сами сведоци, најчешће албанске националности мењају исказе. Тиме су сви судски процеси доведени у питање, а иначе били средство за заташкавање тешких злочина.
Нико није оптужен за убиство и све изречене казне за ионако смањене оптужбе су биле минималне.