Случај "Рачак" је назив за жесток оружани сукоб између србских снага безбедности, војске и полиције са албанским терористима из ОВК, у селу Рачак, општина Штимље, на Косову и Метохији. Овај сукоб се десио у рано јутро 15. јануара 1999. године око 03:00, када су припадници посебних снага полиције изненадили албанске терористе у селу Рачак и том приликом их је убијено око 45 терориста.
Дан касније 16. јануара 1999. долазе припадници верификационе мисије ОЕБС, коју су већином сачињавали шпијуни америчке обавештајне агенције (ЦИА), са циљем истраживања овог случаја. Шеф ове мисије Вилијам Вокер, је данима касније исконструисао светској јавности јалову причу, без доказа, како се у селу Рачак десио масакр над албанским цивилима, што је било само покриће НАТО пакту да покрене крајем марта 1999. године агресију и бомбардовање СР Југославије, односно Србије и Црне Горе.
Агресија на СР Југославијом је трајала 78 дана, а направила је несагледиве последице за читав регион, не само Србију.
ПРЕТХОДНИЦА
Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током распада друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе. У то време на простору Хрватске се водио жестоки рат између снага безбедности Републике Хрватске и крајишких Срба, који су већ формирали РС Крајину... Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у лето, односно јесен 1995. године, када је у САД, потписан Дејтоснки мировни споразум.
Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.
У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника србске полиције и војске постају све чешћи и жешћи, што се у лето 1998. претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада. НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција". У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" избегнута је агресија на СРЈ, 13. октобра 1998.
Ситуација у Штимљу
Штимље је општина у централном делу Косова и Метохије, 30 км јужно од Приштине, које је према попису становништва из 1991. године имала око 20.000 становника, претежно албанске националности. У Средњем веку, када је Србијом владала династија Немањића, у Штимљу су били смештени двори србског краља Стефана Дечанског. И његов син цар Душан Силни је често долазио у Штимље, тражећи од мештана мед и восак за своје задужбине.
Крајем 14. столећа у ове крајеве долазе Турци Османлије који доносе исламску религију. Према турском попису становништва 1455. године у Штимљу је било 109 кућа и два православна свештеника, док албанских кућа није било.
За време Балканског рата 1912. године, Штимље, као и читав простор Косова и Метохије је ослобођен. А након Првог светског рата 1918. ово подручије улази у састав Краљевине СХС, односно Вардарске бановине. На темељима старе цркве 1926. године изграђена је нова црква св. Николе.
У Другом светском рату, читав простор Космета запоседају албански балисти, са италијанским протекторатом. Они су вршили незапамћени геноцид према србском православном становништву, уништавајући све редом. У периоду 1945-1947, албански балисти су протерани иза Проклетија, од јединица НОВЈ. Али су се стално враћали илегалним путевима на овај простор желећи да отму србску земљу.
За време привидног мира у социјалистичкој Југославији, Албанци су већином злоупотребљавали своја права, јер су избегавали обавезе према држави и социјална давања. Терор над србским цивилима заправо није никада ни престајао, а шверц и кримнинал су омогућавали албанском иредентизму да из године у годину јача. Исто тако природни прираштај Албанаца на Косову и Метохији је био несразмерно велик. Иако су Албанци увек намерно избегавали пописе становништва.
1974. године у Београду је донет сепаратистички устав који је Војводини и Косову и Метохији дао статус аутономне покрајине. Ово је из дана у дан само подизало тензије између Срба и Албанаца, тим пре што су сада Албанци имали власт у покрајини у својим рукама. Могли су несметано да врше кривична дела, а да за то или буду симболично кажњени или чак ослобођени сваке кривице.
1989. године Скупштина СР Србије укида обе покрајине и њихову власт централизује. Ово је довело до великог незадовољства Албанаца, које је условили честе демонстрације. Средином 1990-их када су завршени ратни сукоби у западном делу бивше Југославије, НАТО пакт је своје тежиште пребацио на Косово и Метохију, где је помагао стварање терористичких формација, будуће ОВК. У Републици Албанији су отварани кампови за обуку терориста.
На подручију општине Штимље ОВК је имала у периоду 1998-1999 две бригаде, и трећу у формирању. Њихов циљ је био јасан, напади на србске полицајце, војнике, цивиле... па чак и албанске цивиле, који покажу лојалност Србији.
Према оперативним подацима МУП-а Србије, у селу Рачак се 1999. године налазио штаб терористичке ОВК.
АКЦИЈА ОСЛОБАЂАЊА РАЧКА
Србске снаге безбедности нису имале шта да скривају, те су позвале верификациону мисију ОЕБС-а и ТВ екипе Ројтерса и Асошијетад преса.
У ноћи између 14. и 15. јануара 1999. године, припадници МУП-а Србије су направили распоред снага како би изненадили албанске терористе и што брже и лакше завшили акцију уништавања терористичког упоришта.
Око 240 припадника посебних снага полиције је кренуло у ову акцију, док су албански терористи имали око 140 наоружаних припадника. Преко мегафона, терористима је наглашено да су опкољени и да се предају. Како су они то одбили, отпочеле су жестоке борбе које су трајале до 11:00 сати, али је терористима из суседних села послата помоћ, тако да су жестоке борбе србских полицајаца и терориста настављене до 15:30 сати.
Албански теорорсти су имали 45 погинулих и неколицину рањених, а код полицијаца Србије, био је један рањени припадник.
Када су борбе већ јењавале, а позвани су представници медија да виде шта је остало иза терориста. Тада је група посматрача верификационе мисије ОЕБС-а ушла у село и према њиховим извештајима ништа сумњиво нису видели.
ОБДУКЦИЈА
Србски форезнички тим је започео обдукцију посмртних остатака погинулих терориста 19. јануара 1999. У обдукцији су учествовали угледни судскомедицински вештаци из Београда, Новог Сада, Ниша и Приштине, уз присуство двојице белоруских стручњака и два представника мисије ОЕБС-а. Фински тим медицинских вештака прикључио се обдукцији 22. јануара 1999. до када је завршена обдукција посмртних остатак 16 лица. Након тога се кренуло у заједничку обдукцију посмртних остатака, а на крају су фински патолози прегледали првих 16 тела погинулих.
Закључак је био да су сви настрадали били жртве дејства ватреног оружја и да над њима није било никаквог другог дејства и трагова мучења. Просек животне доби убијених је био око 45 година. Најмлађи убијени је имао 17 година. Једина особа женског пола (стара 22 године) је била ћерка команданта јединице ОВК (Садика Мујота) у Рачку (Ханумшах Мехмети). На њеним рукама су нађене барутне честице методом парафинске рукавице. Барутне честице нађене су на укупно 37 обдуковани тела. Идентификовано је 37 тела, а за тројицу неидентификованих, на основу обдукције, закључено је да нису били муслимани, јер нису били обрезани. Хелена Ранта и други стручњаци рекли су да је метода парафинске рукавице застарела и да је од 1968. забрањена од стране Интерпола. Материјал који се користио у овој методи при обдукцији набављен је из САД.
Закључак из извештаја и документације обдукције који су извршили фински медицински вештаци, а до којих су успели да дођу медији иако је био дуго скриван, гласи:
-
није било погубљења
-
није било сакаћења тела
-
није било пуцњаве из непосредне близине
Затим: „Код 39 од 40 прегледаних тела не постоје докази прислоњене пуцњаве или пуцњаве из непосредне близине. У једном случају је један од два метка испаљен са релативно кратког растојања, али не из прислоњеног оружја. Ако се погубљење врши под командом, пролази зрна морали би да теку паралелно. Обдукција на телима погинулих са више метака показала је да су меци испаљени из потпуно различитих, делимично и супротних позиција - типично за оружани окршај.“...
ПОСЛЕДИЦЕ
Хелена Ранта, фински стоматолог форензичар и члан међународне истражне комисије, која је била формирана да би утврдила шта се дешавало у селу Рачак, је презентовала резултате на конференцији за штампу 17. марта 1999. године у Приштини у просторијама ОЕБС-а. У свом излагању на конференцији за штампу није одговорила на питање о начину на који су жртве убијене. Убиства косовскиг Албанаца назвала је „злочином против човечности“, али није назвала „масакром“. Изјаву да се ради о ненаоружаним цивилима базирала је на томе да погинули у џеповима нису имали муницију?!
У данима који су уследили након окршаја у Рачку, скоро сви страни медији преносили су лажиране извештаје и изјаве Вилијама Вокера и Хелене Ранте... што је било довољно, да амерички председник Бил Клинтон и британски премијер Тони Блер, оправдају покретање агресије НАТО пакта на Србију и Црну Гору у пролеће 1999. под шифрованим именом "Милосрдни Анђео". Ова геницидна акција је трајала 78 дана, а имала је несагледиве последице, јер је убијено преко 2.000 Срба и на Србију су бацане бомбе са осиромашеним уранијумом.
Тек 2008. године Хелена Ранта, у аутобиографској књизи навела је да је извештај о том догађају писала под притиском тадашњег шефа мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске.
У документарном филму „Крај - осуђени на прогонство“ руским ауторима Јевгенију Баранову и Александру Замислову испричала је да је „Вокер био ужаснут резултатима наше истраге... а она у фиму изјављује следеће:
- "Овај извештај који вам сада показујем никада није објављен, а његов садржај мало ко зна. Сада сам спремна да јавно говорим о резултатима истраге“, казала је Ранта у том филму, показујући оригинални извештај пред камером".