Злочин у кафићу "Панда" у Пећи је свирепи злочин албанских терориста, чланова злогласне ткз. Ослободилачке Војске Косова (ОВК) који су 14. децембра 1998. убили шест србских младића у споменутом кафићу. Овај злочин је погоршао ионако катастрофалну ситуацију на Косову и Метохији.

Шест србских породица је завијено у црно, а бол и туга за настрадалим младићима ни данас не престаје. За овај ужасан злочин нико није одговарао. Власти међународних снага, након јуна 1999. године нису хтеле да процесуирају овај злочин над србском децом. Године пролазе, а бол и туга ожалошћених породица не престаје.

Постоје разне шпекулације о томе ко је наручилац овог монструозног злочина... али једно је истина. Дан раније су граничари Војске Југославије на србско-албанској граници у зони Паштрика ликвидирали повећу групу шверцера оружја који су долазили из Републике Албаније. Сви они су имали на себи маскирна одела и ознаке терористичке ОВК. Заправо овај масакр је био њихова освета.

ПРЕТХОДНИЦА

Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током распада друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе. У то време на простору Хрватске се водио жестоки рат између снага безбедности Републике Хрватске и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину. Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у лето, односно јесен 1995. године, када је у САД, потписан Дејтоснки мировни споразум.

Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.

У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника српске полиције и војске постају све чешћи и жешћи, што се у лето 1998. претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада. НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција". У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" избегнута је агресија на СРЈ, 13. октобра 1998.

Ситуација у Пећи

Пећ је градић у  западном делу Метохије (раније се тај део Метохије око Пећи звао и Хвосно). Пећ око 40.000 становника, док подручје општине Пећ има око 90.000 становника према званичним резултатима пописа становништва 1991. године на Косову и Метохији. 

Град Пећ се први пут под овим именом помиње 1202. године, пре тога је имао неколико назива у зависности од тога ко је господарио тим крајевима. Место Пећ су вероватно основали Илири. Налазио се на стратегијском положају на реци Бистрици, која се улива у Бели Дрим источно од Проклетија. Град се називао Песцијум (Pescium) током римског периода, под називом Сипарантум (Siparantum) среће се код Птолемеја (87.-150.) у његовом познатом делу „Географија“. Имао је статус муниципијума, што је значило да је имао своју самоуправу и да је био други град тог ранга на простору данашњег Косова и Метохије, одмах после Улпијане. 

Византијски историчар Прокопије (565. године) га назива Пентза (Pentza), који замењује назив Сипарантум. О античкој Пећи зна се да је локалитет Градина врло значајан, као и низ других локалитета који показују да је био административни центар овог дела Балкана. У XII веку је носио име Ждрелник зато што се налази на улазу (ждрелу) у Руговску клисуру. У XIII веку помиње се као град Пећ који се развијао уз тек пренету столицу србске цркве из Жиче у Пећ. У XIV веку га помињу Дубровчани и Которани који су имали своје трговачке колоније у Пећи. Године 1378. се помиње Караван „in novam montem pec et prizren“.

Пећ  је био седиште србске цркве, прво организоване као архиепископија, а затим и као патријаршија (од 1346. године када је Цар Душан прогласио Србско царство). Град је тада уживао многе повластице србских владара и добијао богате поклоне од њих и страних великаша. Град је био везан за архиепископа (касније патријарха) и био је под директном његовом влашћу. Одликовао се богатом и разноврсном архитектуром. У Пећи производило много артикала, почевши од прехрамбених и одевних до предмета високе уметничке вредности. Тада су у граду радили најбољи мајстори филиграни, ковачи, кројачи и други. За поглавара србске цркве се ковао посебан новац, а такође се производила свила. Град је био чувен ван граница тадашње србске државе по узгајању и производњи шафрана који се користио и као зачин и као боја за тканину.

После боја на Косову, 1389. године па све до 1455. године Пећ је био под влашћу Балшића, а потом је припао Србској деспотовини. Турци су га освојили крајем XIV века и извели много промене током своје владавине, укључујући промену имена у Ипек (Ipek). Позната је прва побуна, тј. устанак против Османлија 1455. године који је крваво угушен. Град је насељен бројним турским породицама, чији многи потомци и даље живе у овим пределима и попримио је упадљиво оријентални карактер са уским улицама, широким чаршијама, кућама балканског архитектонског наслеђа. Град је такође добио исламски карактер изградњом неколико џамија, од којих су многе саграђене на темељима православних богомоља или су православне богомоље претваране у исламске. Једна од њих је Бајракли џамија коју су Турци подигли тако што су цркву Ружицу претворили у исламску богомољу у XV веку.

Петовековној отоманској владавини је дошао крај 1912, током Првог балканског рата, када је војска Црне Горе заузела град. Крајем 1915. током Првог светског рата, заузели су га Аустријанци. Након 1918. Пећ је постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1931. и 1941. град је био под управом Зетске бановине. Од 1945. град је део аутономне покрајине Косово и Метохија у саставу Србије и СФРЈ. Односи између Срба и Албанаца, који су већинско становништво града у XX веку, су често били напети током овог века. Често се дешавало након 1974. када је АП Косово и Метохија добило широк степен аутономије, Албанци нападају Србе, отимају њихову стоку, имовину, пале им летнину, прете клањем и погромом.

Поред манастира Пећке патријаршије у непосредној близини Пећи се налази и манастир Високи Дечани који је уз поменуту столицу србских патријараха стављен под заштиту УНЕСКО-а. Ту је и манастир Светог Преображења из 14-ог века у селу Будисавци ,17 км од града. Гимназија у Пећи је основана 1913. године, а 1999. је остала без србских ђака и професора који у Гораждевцу наставили са радом.

ИМЕНА ЖРТАВА

Приликом напада албанских терориста 14.12.2014. на кафић "Панда" у Пећи убијено је шест младића, а 15 их је рањено. Смртно су настрадали следећи младићи: 

1. Иван Обрадовић (14 година), 

2. Вукота Гвозденовић (16 година), 

3. Светислав Ристић (17 година), 

4. Зоран Станојевић (17 година), 

5. Драган Трифковић (17 година) 

6. Иван Радевић (25 година).

ЗЛОЧИН

Овај свирепи злочин у пећком кафићу "Панда" који су починили албански терористи био је освета припадника ткз. ОВК, за убиство 34 припадника те терористичке организације, који су дан раније убијени тако што су упали у заседу припадника Војске Југославије, приликом илегалног уласка преко планине Паштрик. Носили су са собом велике количине наоружања и муниције за потребе ткз. Ослободилачке Војске Косова.

У вечерњим сатима после 20 сати, тог 14. децембра 1998. године у кафићу "Панда", који се налази недалеко пећке гимназије "Свети Сава", упала су двојица наоружаних припадника ОВК (чланови Јабланичке оперативне групе, којом је командовао Рамуш Харадниј), док је трећи члан био у возилу које се налазило испред локала.

Злочинци су били маскирани са фантомкама на главама, а чим су ушли запуцали су из аутоматских пушака по гостима кафића. Тако су на лицу места убијени ученици светосавске гимназије: Иван Обрадовић, Вукота Гвозденовић, Драган Трифковић и студент Иван Радевић; док су на путу до болнице преминули још два младића: Светислав Ристић и Зоран Станојевић.

Поред њих у споменутом локалу је рањено још 15 људи, међу којима и власници кафића, Мирсад Сабовић и Владица Лончаревић.

У кафићу се налазио и отац од Ивана Обрадовића, који је чудом остао неповређен од метка. 

ПОТЕРА И ХАПШЕЊА

Припадници МУП-а Србије покренули су опсежну потрагу за извршиоцима овог терористичког напада. Тако је 17. децембра 1998. у пећком кварту Капишница србска полиција је ухапсила Агрона Колчакуа (рођен 1972.) из Пећи. Резултат ове полицијске акције био је још десеторо ухапшених међу којима су били и тројица терориста ОВК: Газменда Бајрамији, Џевдет Бајрами и Верђеђа Влазними.

Познато је да постоји и четври помагач. У потрази у селу Глођане дошло је сукоба, при чему су убијена два припадника ОВК у униформама и са оружјем. Откривен је штаб веће оружане формације ткз. ОВК у коме је нађена већа количина оружја, муниције и униформи као и возила које је ткз. ОВК отела од житеља Ђаковице.

Укупно је у тој акцији крајем децембра 1998. у Пећи и Глођанима ухапшено најмање 34 особе која су била повезана са нападом на кафић "Панда", односно били су чланови и помагачи ткз. ОВК под командом Рамуша Харадинаја.

Откривено је да је ова група учествовала у још једном свирепом злочину у кафани "Чакор" у Дечанима, две године раније. 

ПОСЛЕДИЦЕ

Сахрана убијених шест убијених младића обављена је 16. децембра 1998. године у Пећи, у присуству многобројних рођака, пријатеља и суграђана.

Отац убијеног Ивана Радевића, Богдан Радевић је киднапован, док су му мајка и бака претучене од албанских терориста.

Наредних месеци дошло је до још жешћих сукоба и размене ватре између припадника терористичке ОВК и србских снага безбедности, а већ у марту 1999. године НАТО пакт покреће своју акцију названу "Милосрдни Анђео", када долази до агресије на СР Југославију.

Та агресија НАТО пакта је трајала 78 дана и имала је стравичне последице, завршено је Кумановским војно-техничким уговором 10. јуна 1999. када се србска војска, полиција и државне институције повлаче са Косова и Метохије, а са њима и добар део народа.

Они који су остали у више наврата су били изложени насиљу, убиствима, силовањима, пљачки, отмицама, погрому... (Старо Грацко, Гораждевац, Чаглавица, Призрен и др.), па чак и вађењу тј. трговини људским органима.

Родитељи Ивана Обрадовића и Светислава Ристића су посмртне остатке своје деце пренели у Београд, односно Бар (Црна Гора). Тела преостале четворице младића су остала на православном гробљу у Пећи, али локални свештеник СПЦ Слободан Марковић, не може да их пронађе јер су их Албанци затирући све трагове Срба уништили 1999. године. 

Кафић "Панда" у Пећи је један од ретких србских кафића који након јуна 1999. године нису уништени нити спаљени. На њему се и данас виде трагови злочина из 1998. када је убијено шест младића србске националности. 

Мисија УНМИК-а односно ЕУЛЕКС-а након 1999. године никада није покренула истрагу, нити подигла оптужницу против осумњичених за убиство србских младића у кафићу "Панда".

КОНТРАВЕРЗЕ

 У вези овог свирепог злочина, последњих година у домаћим, а и страним медијима појављују се бројне шпекулације о томе ко је наручилац убиства србских младића из Пећи, тог 14. децембра 1998. године.

Шпекулише се да чак и србска државна безбедност је умешана, а неки извори наводе и британску обавештајну службу МИ6 што ће пре бити вероватно. Енглези јесу познати по томе да убацују своје шпијуне у "треће земље" где изазивају хаос и дестабилизују власт...