Милош Ћирковић - www.gazimestan.rs






































Црвeн цвeтe


Лазарева песма


Ораховцу башто рајска


Јунаци са Кошара


Вила са Кошара












Статистика посета
од 07.11.2017.

Данас: 23
Два дана: 524
Недељно: 2078
Месечно: 13464
Годишње: 83778
Укупно: 148109

Највише посета
25.8.2018 2485




НЕ ЗАБОРАВИМО ХЕРОЈЕ!


Зоран Гаврић


Јунак са Кошара: Душан Костић из Кленка


Слађана Станковић


Љиљана Жикић


Видомир Шалипур Муња



НЕ ЗАБОРАВИМО МУЧЕНИКЕ!


Зоран Вујовић Вујке


Ђорђе Мартиновић из Гњилана


Данило Милинчић из Самодреже

2. новембар 2017.


Милош Ћирковић


Милош Ћирковић (1961-1999) је војник СР Југославије, који је једини у униформи остао на Косову и Метохији, након повлачења србских снгага безбедности 15. јуна 1999. године, а по доласку КФОР-а и УНМИК-а.

Док је његова породица већ била у избегличком кампу у централном делу Србије, он је сам остао у свом селу Бело Поље, крај Пећи, крајњи запад Метохије.

Ту је данима сам одолевао албанским терористима из ОВК, пружајући отпор и на крају погинуо на прагу своје куће. Иако су му родитељи говорили да крене са њима у неизвесност и прогон, он је то одбио изрекавши своју чувену реченицу: "Ви идите... ја остајем". Чак ни наговор свештеника није прихватао.

Постоје шпекулације само да се он преко планинских путељака извукао преко Проклетија до Црне Горе, али то никада није потврђено.

Иначе Милош Ћирковић поред велике храбрости био је оштроуман и бистар човек, који је знао напамет много епских песама које је гуслао у паузама лова или борби за време рата. По занимању је био шумар.

 

 

БИОГРАФИЈА

Милош Ћирковић је рођен 1961. године у Пећи (САП Косово и Метохија), а одрасто је на селу код својих родитеља у Белом Пољу. Његови родитељи поред њега су имали још деце: три сина и две ћерке. Он је био најмлађи. Име је добио по јунаку са Косова Поља - Милошу Обилићу. И то му је на неки начи одредило судбину.

Још од ране младости показиво је велику љубав према природи, али и традицији народа из кога потиче. Често је знао узети гусле и гуслати епске јуначке песме предкосовски, косовски и покосвски циклус.

Размео се у траве и лековите биљке, па је често помагао људима у свом селу, али и шире ако имају неки здравствени проблем.

Није био насилан, нити проблематичан тип. Напротив, био је весео и дружељубив. Живео је са родитељима на имању и помагао им око пољопривредних послова. Био запослен као шумарски радник у локалној шумарији.

 

 

РАТНИ ДАНИ

На Косову и Метохији никада није било мира. Стално су силазили албански деликвенти и шверцери преко Проклетија, на КосМет и долазили да узурпирају србску земљу. Није се ни Милош мирио са тиме.

Крај у коме је живео био је један од великих центара албанског сепаратизма и иредентизма, јер Пећка Патријаршија се налазила свега неколико км од његовог села. А била је 1981. године запаљена од Албанаца.

У пролеће 1998. све више Албанаца се наоружава и крећу напади на полицију и војску, што је заправо означило почетак рата, односно новог Косовског боја. Припадници Војске СР Југославије су брзо дошли у његово село, јер је то село било близу границе са Албанијом, одакле је стално долазило пуно терориста са циљем етничког чишћења Срба.

Милош Ћирковић им се одмах ставио на располагање, јер је терен познавао више него добро. Знао је сваки камен, свако дрво, где то терористи могу да се сакрију. Тако је обукао униформу Војске Југославије и није је скидао до краја живота.

Крајем марта 1999. године отпочела је  геноцидна акција "Милосрдни Анђео", односно агресија 17 земаља НАТО пакта на Србију и Црну Гору, јер је НАТО хтео да преко бомбардовања Срба, помогне Албанцима и присили Србе на пораз, односно предају јужне србске покрајине. Та агресија је била и из ваздуха али и са копна, где се укључивала чак и Војска Републике Албаније, као и разни страни плаћеници.

Скупа са србским војницима Милош је често ишао на борбене задатке (фактички даноноћно), по неколико дана био одсутан од куће. Они су пресретали терористе и шверцере оружја, када је долазило до жестоке размене ватре. Кући је долазио само да се пресвуче и обиђе родитеље.

 

 

 

 

ПОГИБИЈА

Политичко рукводство СР Југославије је у Куманову потписало некакав споразум 10. јуна 1999. године са НАТО пактом, чиме је окончано 78-дневно бомбардовање. Према том (не)споразуму Београд је морао да повуче са Косова и Метохије, војску, полицију и државну администрацију, што се десило 14. и 15. јуна 1999. године.

Видевши шта се спрема, Милош Ћирковић је у себи донео једну одлуку, да остане у свом селу, на својој дедовини. Његови родитељи скупа са осталим мештанима Белог Поља су одлучили да оду у неизвесност и прогон... знали су и они да неће скоро моћи да се врате. На растанку им је рекао:

 

- "ВИ ИДИТЕ, ЈА ОСТАЈЕМ!".

 

 

Милош је одвео на брзину родитеље у избеглички центар код Краљева и ту их сместио, а он се вратио у село. Мајка Ђурђина га је молила и преклињала да се не враћа.

На простор Косова и Метохије почели су да се враћају албански терористи који су били протерани од војске СРЈ. Одмах су почели да убијају Србе, пљачкају њихову имовину, пале куће и цркве.

Читав Пећки округ потпао је под надлежност војника италијанског контигента КФОР-а. Они нису били заинтересовани да помогну србским цивлима и зауставе Албанце у том терору. Милош није мрдао из села, чекао их је.

Знали су и Албанци да их Милош чека. Долазили су често у село и долазило је до размене ватре. Није се Милош предавао. Јео је храну из конзерве, кућа му је била полусрушена, али није одустајао. Чак је долазило и неколико свештеника да га моли на предају, да могу да га извуку до Пећке Патријаршије, само да преда оружје и униформу италијанским војницима КФОР-а... али њему то није падало напамет.

Крајем јуна 1999. године у његово село је дошло много терориста, са циљем да га убију. Он је успео да их 18 ликвидира у тој неравноправној борби.

 

За њега се са правом каже да је последњи косовски Обилић!

 

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

За Милоша Ћирковића ретко ко би и знао да митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић није убедио режисера Хаџи Александра Ђуровића да сними документарно-играни филм "Ви идите, ја нећу".

Тај филм је приказиван у више градова Србије и Црне Горе, а сав приход од продаје улазница ишао је као помоћ за преостале Србе, на Косову и Метохији.




Посећено је: 2689  пута
Број гласова: 80
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Видомир Шалипур Муња

Љиљана Жикић

Браћа Милић

Срђан Кошћанин













АРХИВА ВЕСТИ


Матија Бећковић, 2014. год.
"Ако Косово није наше, зашто онда од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто нам га онда отимају? Ако већ могу да нам отму, зашто се још устручавају?"


Кнез Лазар 1389. год
"Боље да нас унуци мртве памте, нег да нас синови живе забораве.
Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ по томе колику светињу браним!..."


Милош Обилић, 1389. год
"Нека од данас зна ко није знао да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса. Да Срби знају за нешто скупље од главе... Србија није шака пирича коју може да позоба свака врана коју донесе ветар."


Потурица Мустафа, 1389. год
"Потурици нико не верује. Ако је Турчин крвав до лаката, онда потурица мора до рамена..."


Кнегиња Милица, 1389. год
"Лазар није погинуо на Косову зато да се отимамо око његове круне. Него је погинуо да опстанемо окупљени као људи, као Срби око његове главе...
Србију на Косову нису победили Турци. Победиле су је њене војводине, и њене кнежевине."


Пророк  Теофан, 1389. год
"Што се чудиш, сваки ће те правац тамо одвести. Данас у Србији нема другог пута до пута на Косово или са Косова..."


Мусић Стеван, 1389. год
"Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дош’о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило, Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап’о, док му је колена!"